Kung f

Kung fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto) označava kineske borilačke veštine.

Ustvari, kung fu je na zapadu pogrešno preuzeti pojam za kineske borilačke veštine. U Kini kung fu odnosno gong fu nije pojam specijalno za borilačke veštine, nego za svaku veštinu dobijenu uz veliki i odlučni napor. Tradicionalni kineski naziv za borilačke veštine jeste vušu (kin. borbena ili borilačka veština).

U šezdesetim i sedamtesetim godinama 20. veka pojam kung fu se populizovao od Brus Lia i hongkongskih kung fu-filmova (eastern), te se danas međuvremenom koristi i u samoj Kini za razlikovanje borilačke veštine od borilačkog sporta.

Značenje u kineskoj filozofiji [uredi]

Kung fu se sastavlja od slova gong 功 koje označava dostignuće ili tekovinu, i fu 夫 koje stoji za čoveka. Od ovih slova sastavljeni pojam ima u kineskoj filozofiji jednu duboku interpretaciju.

Kung fu je čovekova namera, da se kroz stalni trud usavršava. Bilo šta da radimo, kroz naša dela se uvek pokazuje naše unutrašnje stanje. Ako usavršavamo naša dela, usavršavamo i same sebe.
- Taiša Abelar

U tom smislu kung fu jeste rad na sebi, na svojoj ličnosti, tj. kroz konzekventnu odanost jednoj veštini. Ovde je pojam srodan sa do (put) u japanskim tradicionalnim veštinama. Pored doslovnog značaja koji ima pojam, do izražaja dolazi i filozofija tao i njegova spiritualna dimenzija i uticaj.

Vušu (kin. 武术/武術, borbena/borilačka veština) označava kineske borilačke veštine. Drugi nazivi su guošu (kin. 国术/國術, nacionalna veština) i kvanfa ili kuen fat (kin. 拳法, metoda/veština pesnice). Na zapadu se za kineske borilačke veštine kaže često kung fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto), što je u početku bilo pogrešno izvedeno od kvanfa i šaolinskog kung fua (veštine odnosno napori šaolina).

Stilovi

U Kini postoje borilačke veštine od kojih su neke njihove tradicije vekove stare. Danas su poznate par stotinu tradicionalnih i modernih borilačkih veština.

Za poreklo većina stilova smatraju se borilačke veštine budističkih monaha manastira šaolina (šaolinski kung fu ili šaolin-kvanfa) ili one taoističkih monaha iz Vudang-planina. One nisu služile jedino za samoodbranu ili upotrebu u borbi, nego isto za meditaciju, fiskulturu i zdravstvenu nauku. Van monaških, kasnije i vojnih, nastao je s vremenom i aspekt pozorišnih igara, koji se naročito danas pimenjuje. Mnogi stilovi sadržavaju tehnike sa oružjem i bez oružja, gde do upotrebe dolazu različita oružja.

Unutrašnji i spoljašni stilovi

Kineske borilačke veštine klasifikuju se često u dve grupe, na spoljašne ili tvrde (kin. 外家拳, vai jia) i na unutrašnje ili meke stilove (kin. 內家拳, nei jia). U spoljašnim ili tvrdim stilovima naglasuje se okretnost, snaga i brzina, u untrašnjim ili mekim stilovima protivnik se treba pobediti kroz mekost, znači time što se napadaču ne nudi direktan otpor, a posebno se naglasuje unutrašnja snaga, takozvani či. Spoljašni stilovi povezuju se sa borilačkim veštinama šaolina, unutrašnji stilovi sa taoističkim monasima iz Vudanga. Poznati primeri spoljašnih stilova su džet kun do Brus Lia ili ving čun, tai či čuan je danas možda najpoznatiji unutrašnji stil.

Međutim, u sinologiji ova podela se smatra neadekvatnom, jer oboje grupe koriste spoljašne i unutrašnje tehnike. Spoljašni stilovi ističu više telesnu dinamičnost, unutrašnji stilovi vežbaju se meditativno i time lagano i polako. Podelu na spoljašne i unutrašnje stilove predestiniraju pre svega privrženi tai či čuanu na zapadu, koji time žele da se ograniče onih škola i stilova u koje meditativni aspekt nema veliku važnost. Treba ali naglasiti da je meditativni aspekt u mnogim izvornim spoljašnim stilovima imao važnu ulogu, najpre u šaolinu, dok drugi spoljašni stilovi kao npr. ving čun ni u južnokineskom originalu tome nisu posvetili posebnu ili preveliku pažnju.

Severni i južni stilovi

Druga mogućnost klasifikacije kineskih borilačkih veština oslanja na geografske razlike, tj. na severne i južne stilove. Ova se klasifikacija koristi posebno u Kini. Kao srednji i neka vrsta veza između ovih ponekad se navodi šaolinski stil, ali generalno važi podela na severne i južne stilove. Karakteristike su:

• severni: široki, prostrani pokreti, brza trčanja, skokovi i visoki udarci nogama (neupućeni čovek bi neke od ovih stilova smatrao za tekvondo)
• južni: kratki, eksplozivni pokreti, viši stavovi, malo trčanja i skokovi (klasičan primer ving čun)

Severni stilovi daju veću ulogu tehnikama s nogu, dok južni stilovi predestiniraju tehnike s rukama. Razlog za ove razlike bio je što su severni Kinezi višnji od južnih, takođe imaju i više slobodnih prostora. Drugi razlog je što je na severu bilo više borba sa konjicom nego na jugu, pa i odatle više upotreba udaraca s nogu.

Oružje

Oružja koja se koriste u vušu su:

• kineski mač, 劍 jian
• kineska sablja, 刀 dao
• tri štapa spojena (slično nunčakama, ove sa dva štapa), san ji gun
• dugi štap, 棍 gun
• kratki štap, 棍 duon gun
• lepeza, 棍 šan
• helebarda, 戟 pu dao ili da dao
• koplje, 槍 kvijang
• lanac, jiu ji bien

Retka oružja su:

• oštrica strele na konopcu, šen bijao
• mačevi budak, šuan gao
• bič, bien
• meteorski čekić, liu ksing kvi

Istorija

Rana perioda

Svaki narod i svaka kultura razvile su svoje specifične borilačke veštine. U Kini one se javljaju vrlo rano, no najraniji pismeni izveštaj ima se u generala Sun Cua u njegovoj knjizi "Umeće ratovanja". Sun Cu nije se bavio filozofijom borilačkih veština, nego posmatrao je njihovu praktičnu korist, sa ciljem jedne što više efektivnije borbene veštine za vojnike, kojima je ona bila često jedina oprema u ratovanju. Prvi vušu u današnjem smislu nastaje za vreme čin-dinastije (221-207 p.n.e.), od taoističkih monaha. Vežbe su prvobitno služile za održavanje takozvane "ravnoteže sa nebom", tj. za "borbu protiv demona".

Uticaj Budizma

Sa vremenom nastaje u razvijanju vušua sve više promena k jednoj spiritualnoj strani. Dok je u početku taoistička filozofija bila najjača snaga u duhovnosti vušua, sa dolaskom Budizma budistički uticaj postaje jači. Za vreme tang-dinastije (618-907) obadva pravca su dospeli jednaki uticaj i držali međusobnu ravnotežu. Veoma važna tačka u istoriji vušua bio je dolazak Bodidarme u Kinu. Bodidarma, jedan budistički monah iz Indije, došao je oko 527. u dan danas poznati manastir Šaolin. Ovaj budistički manastir građen je 495. za vreme cara Tobe iz vej-dinastije (386-534). Bodidarma je u Šaolinu osnovao svoju školu čan-budizma, danas poznatiji pod japanskim nazivom zen budizam. Bodidarma međutim nije se koncentrisao jedino na spiritualnu nauku, nego je osnovao isto tehnike za vežbanje tela, koje će kasnije da se razviju u borilačke veštine šaolinskih monaha. Šaolinski monasi prvi put su se pročuli kao telohranitelji cara Li Šimina (598-649). Učenje šaolinskih borilačkih veština baziralo je na pet principije:

• postepeno dizanje opterećenosti, ne dopustiti brze promene i povrede
• ceo život intenzivno, istrajno i bez prekida vežbati
• uzdržavanje u jelu i nikakvo meso, izbegavanje alkohola i razvrata
• u svim okolnostima čuvati mir i smirenje, sećati se jedinstva smrti i života
• držati se strogog rituala i slediti utvrđene tradicije

Tehnike su se sve više razvijale i njihova efektivnost poboljšale. Razvijanje borilačkih veština šaolina imale su vrhunac za vreme tang-dinastije. U to vreme pak, kad je cvetala kineska kultura, nastale su veći broj škola borilačkih veština i medicine. U ove škole svako je imao pristup, te nisu bile samo privatne nego su imali i državnu podršku, i organizovane su kao vojničke škole.

Pri kraju tang-dinastije slede teška vremena za Budizam u Kini. Oko 851. i 852. nastale su bune seljaka i vojnika. To su bile preteče velike seljačke bune od 874. do 901. U borbi protiv tih buna kineska vlada je krenula i protiv budističkog monaštva, smatrajući ga za jednog od izvora pobuna. U narednim godinama uništeni su oko 4500 znamenitih manastira i oko 40000 hramova. Ni Šaolin sa svojim filijalama nije izbegao tu sudbinu. Monasi su proterani iz svojih manastira i rasejali su se po celoj zemlji. Izvan manastirskih zidova borilačka veština šaolina otvorila se širokim narodnim masama.

Vušu u Narodnoj Republici Kini

U pedesetim godinama 20. veka državne vlasti Narodne Republike Kine osnovale su sportski savez u kojem su mnogi majstori vušua trebali da učestvuju, sa ciljem stvaranja jednog kanona u standardizaciji i kategoriji borilačkih veština. Nastao je "moderni vušu", koji su državne vlasti priznale za zvanično 1959. godine. Istovremenom ukinuta je podela tradicionalnih borilačkih veština na stilove i sisteme. Posebno za vreme kineske kulturne revolucije (1966-1976) suzbijane su tradicionlne borilačke veštine, dok su njihovi majstori i učenici progonjeni. Jedino treniranje i predavanje standardizovanih forma "modernog vušua" pod kontroli državnog vušu saveza bilo je poželjno. Posledica je bila da je veliki broj majstora tradicionalnih borilačkih veština napustilo Kinu, mnogi u pravac Tajvan, Hongkong, ali i u druge zemlje, čemu se tradicionalni vušu počeo širiti celim svetom. Sa krajem kulturne revolucije stanje za tradicionalne borilačke veštine u Kini se ublažilo, danas se od državnih vlasti i unapreduju.

Taira Noricune 

U bitci Dan no Ura,Noricune je bio riješen da uzme glavu velikom vođi protivničke vojske (Minamoto Jošicune)do kojeg je bilo nemoguće doći.Preskakao je sa čamca na čamac, tražeći svoj plijen.Međutim,tri Minamotova ratnika su mu prilazila da ga odgovore od njegove namjere (jer nije imao šanse), ali je Noricune u žaru naleta jednog već bacio u more.Zatim se pohrvao sa ostalom dvojicom.Uhvatio je drugog ratnika - Zanemicua,ispod lijeve miške i njegovog mlađeg brata Đira ispod desne, čvrsto ih stisnuo i bacio se u talase govoreći: "Dobro dođite!Budite mi društvo u planinama Šidoa.Imao je dvadeset i šest godina.

 

 

Šiaku Saburoceman 

Saburoceman je bio sin nisko rangiranog člana porodice Hđo Bakufe.1333. godine Hođo je bio poražen od Go-Daidža i Kamakura (glavni dvorac) je bio napadnut.Saburocemanov otac je odlučio da izvrši samoubistvo zajedno sa svojim učiteljem, ali je rekao sinu da pobjegne i da nastavi život kao monah.Saburoceman je to odbio: "Iako nisam aktivno i lično povezan sa našim učiteljem, kao tvoj sin vaspitan sam pod zaštitom njegove mudrosti.Da sam rođen kao monah,bilo bi drugačije.Rođen u samurajskoj porodici, kako mogu da ostavim tebe i našeg učitelja i da spasim sebe?Nema veće sramote od takve.Ako ćeš da dijeliš sudbinu našeg učitelja, dopusti mi da ti budem vodič u naredni život!" Prije nego što je završio govor, prosjekao je svoj stomak.

 

 

Makara Naotaka 

Ovaj veliki ratnik, poznatiji po tituli "Jurozemon", odjahao je da zaštiti povlačenje Asakure, poslije izgubljene bitke protiv Tokugave Ijasuom i Odom Nobunagom kod Anegave 1570. godine.Zajedno sa svojim sinom, boreći se sa nekoliko puta brojnijom vojskom, držao je odstupnicu da bi kupio što više vremena.Konačno, okruženi dobokim vodama Anegave, Makara i njegov sin Naomoto su bili odsječeni od svoje vojske - ali ne prije nego što je Asakura sigurno pobjegao.

 

 

Macunaga Hisahide 

Zbog neuspjelog rata protiv Oda Nobunage,Macunaga je bio suočen sa izvršavanjem samoubistva, dok su neprijateljske snage provaljivale zidine njegovog dvorca.Macunaga je bio poznati majstor čaja i znao je da je Nobunaga pored njegove glave želio njegov slavni lončić za čaj "Hiragumo".Naredio je da se poslije njegovog samuobistva,njegova glava i Hiragumo zavežu zajedno i raznesu barutom.

 

 

Nišima Morinobu 

Morinobu je bio peti sin poznatog daimja Takede Šingena.Njegov stariji brat , Kacujori je izgubio bitku kod nigašina 1575.i sada su trupe Ode Nobunage polako osvajale Takedine zemlje.Skoro svuda je Takedina vojska dezertirala, ali je dvorac Takato još uvijek odolijevao.Odbijali su napad za napadom, a među braniocima su bile čak i fizički spremnije žene.Kada je dvorac konačno provaljen, Morinobu se popeo na zid i počeo da dovikuje napadačima.Nabrajao je sve Nobunagine zločine i prorekao da dolazi vrijeme njegovog pada.Zatim izvrsio sepuku pred svima.Oda Nobunaga je umro nekoliko mjeseci poslije ovog događaja.

Zen

Pojava č'an budizma u Kini se vezuje uz redovnika Bodidarmu. Za njega se kaže da je učenje doneo iz Indije negdje oko 520. godine n.e. O razvoju učenja u Indiji se zna vrlo malo, samo na osnovu priča i legendi. Najpoznatija od njih je ona o prenosu učenja Mahakašjapi, jednom od istaknutih Budinih učenika. Priča kaže kako je Buda držeći govor pred okupljenim učenicima podigao ruku držeći u njoj cvet. Samo je Mahakašjapa shvatio poruku i nasmešio se. Buda je potom rekao: "U mene je istinsko oko učenja, čudesan um utrnuća. Sada ga predajem Mahakašjapi." Time je Mahakašjapa postao prvi patrijarh zena u Indiji. Poznata su i imena ostalih indijskih patrijarha od vremena Mahakašjape sve do Bodidarme koji se smatra 28. patrijarhom u indijskoj i prvim u kineskoj tradiciji zena. Bodidarmino učenje je u Kini prenošeno s učitelja na učenika tokom pet generacija do vremena čuvenog šestog patrijarha, Hui Nenga (638.-713.), čiji su mnogobrojni učenici utemeljili razne ogranke koji su vremenom skupljeni u pet zen škola. Danas su jedine dve škole zena kod kojih je tradicija prenosa učenja neprekinuta škole Soto (kin. Caodong) i Rinzai (kin. Linji).

Suština učenja [uredi]

Učenje koje je Bodidarma doneo sa sobom u Kinu je podučavalo da sve izniče iz uma, da je priroda uma priroda Bude, da je ona svojstvena svim osetilnim bićima, i da je osnovni način uviđanja ove izvorne prirode motrenje uma. S jedne strane to je budizam duboko ukorijenjen u učenjima Mahajane, naročito učenju o budinskoj prirodi, a s druge strane je to povratak samoj srži učenja, iskustvu probuđenja i direktnim načinima njegovog postizanja upražnjavanjem meditacije.

Ipak, da bi se ostvarila sama srž učenja potrebna je i određena fizička praksa i savlađivanje niza vežbi i usvajanja posebnih navika. Velika je zabluda u zapadnoj civilizaciji da je Zen samo meditativna praksa, i da se on može samo intelektualno (umno) usvojiti. Naprotiv, praksa Zena zahteva određen ritam i stil života u manastirima koji su tome i prilagođeni. Nekada majstori Zena svojim učenicima zadaju istinski teške fizičke vežbe, ne bi li ih time oslobodili nekih umnih stanja ili stavova.

U svetu posebno poznate demonstracije Zena a ujedno i sitem učenja kroz naporan fizički rad predstavljeni su čuvenim disciplinama kao što su: Čajna ceremonija, Streličarstvo, Kaligrafija, ... Cilj i svrha ovih disciplina je u tome da se kroz naporan fizički rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja Um oslobodi stega tela i počne neometano da se iskazuje. Stepen napredovanja kandidata na planu Uma se ogleda i kroz telesne pokrete, odnosno njegovu motoričku veštinu, zbog čega majstori Zena posmatraju veštine monaha kao refleksiju njegovog duhovnog stanja.

Stalna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo da se radi o meditaciji ili fizičkom radu praktikanta Zena vodi ka duhovnom uvidu i ispunjenosti, odnosno stanju prosvetljenosti - Nirvane. Da bi ubrzali u nekim slučajevima prelaz na drugu duhovnu dimenziju postojanja, majstori Zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koje u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog kvantnog skoka, takozvanog Koana, kada učenik spozna stanje Nirvane. U nekim slučajevima, stanje Koana se izaziva tako što majstor učenika snažno udara bambusovim štapom po leđima, dok je on u dubokoj meditaciji, pobuđujući u njemu iznenadni prelaz u Nirvanu.

Suštini učenja je prilagođena i ishrana, bazirana na vegetarijanskoj hrani, što je jedan od osnovnih aksioma Budizma. Zatim slede i svi ostali aspekti svakodnevnog života kao što su oblačenje, rituali, vežbe, dnevne dužnosti u manastiru, zavisno od mesta koje pojedinac zauzima u hijerarhiji. Zen ne postoji kao praksa van manastira i bez učitelja.

Osnovna načela [uredi]

Postoje četiri osnovna načela zena, u kojima je sažet pristup škole. To su:

• Prenos s učitelja na učenika mimo svetih tekstova.
• Nezavisnost od reči i slova.
• Direktno ukazivanje na um.
• Uviđanje vlastite prirode i postizanje budastva.

Nezavisnost od reči i slova kao i poseban prenos mimo svetih tekstova kazuju da je zen, u svom značenju prvobitne istine, izvorne ili budinske prirode, s one strane reči, jezika, ideja i koncepata. U zen tradiciji se iskustvo izvorne prirode često uspoređuje s mesecom, a reči, jezik, ideje i koncepti koji ga opisuju se upoređuju s prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.

Međutim, pogrešno bi bilo na temelju ova dva načela zaključiti da zen odbacuje uobičajen način prenosa i nastavljanja budističke tradicije raznim oblicima zaređenja, preuzimanjem moralnih načela, pa i izučavanjem tekstova i poznavanjem učenja. Potreba za njima je nesumnjiva, no zen s pravom upozorava da ne smeju postati sami sebi svrha, čime se gubi duh učenja u korist njegovoga slova.

Dva preostala načela kazuju da je naš um izvorno um Bude i da Budu ne trebamo tražiti nigde drugde do li u vlastitom umu. Smirivanje i motrenje uma u procesu meditacije kroz sve njegove stadije - od raspršenog i usredotočenog pa do ujedinjenog - naposljetku vodi ka uviđanju njegove izvorne prirode.

Nešto što bi na neki način mogli smatrati načelom Zena je verovanje da zen praktikant ne mora da napreduje po nekoj određenoj proceduri, odnosno pravilima ili zahvaljujući iskustvu i provedenom vremenu. Naprotiv, nema pravila koliko dugo traje školovanje do realizacije. Nema ni nekih striktnih pravila za učenje učenika. Majstor prilagođava praksu učenja svakom učeniku, pokušavajući da od njega izvuče najbolje, i da mu prokrči najkraći put do samorealizacije. Istorija Zena je puna biografskih priča o realizovanim učenicima koji su jako malo vremena proveli u manastiru. Jednostavno, njihovi umovi su bili spremni da postanu Bude a Zen je bio samo okidač.

Širenje [uredi]

Ova četiri načela, neusiljeni način podučavanja i uporno ustrajavanje na probuđenju u ovom životu je ono što je Bodidarmino učenje učinilo drugačijim i novim u odnosu na tada u Kini već potpuno institucionalizovani budizam. Oživljavanjem učenja i ličnim primerima velikih zen učitelja, i kineski i istočnoazijski budizam u cjelini su dobili snažan poticaj . Od osmog veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno u Vijetnam, u Koreju i naposletku u Japan. Zen je u Japanu veoma uticao na japansku kulturu, posebno na haiku poeziju, ceremoniju čaja i slikarstvo.

Zen priče [uredi]

Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu reč već na živu usmenu tradiciju. Postoji mnogo zen priča koje se prepričavaju i beleže od onih koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen priča i na našem jeziku. Primer zen priče: “Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.(japanski zen, kineski č'an, sanskritski dhjana – meditacija, meditativno zadubljenje) je jedna od škola kineskog Mahajana budizma koja je na Zapadu postala poznata pod svojim japanskim imenom. Škola je to ime dobila zbog naročitog naglaska kojeg stavlja na praksu negovanja uma. Reč zen, pored toga što označava ime škole, označava i svrhu njenih nastojanja, pa se tako često upotrebljava u značenju probuđenja, konačne istine ili prave prirode. Zen budizam se ne smatra samo školom meditacije, već školom koja čuva i prenosi živu mudrost koju je Buda, probuđeni, dosegnuo sedeći u meditaciji pod drvetom prosvetljenja