Šestogodišnji decak Džambul Katkov težak je 95 kilograma. Decacic visok 140 cm iz siromašne porodice u Rusiji najverovatnije je najteže dete na svetu medju svojim vršnjacima. Ali, tu mu titulu ni urednici Ginisove knjige nisu želeli zabeležiti, jer takva kategorija rekorda ne postoji. Decak je zbog svojih proporcija postao junak u rodnom gradu Tereku. Susedi i mnogobrojni znatiželjnici dolaze u dom njegove porodice samo da bi videli i s veseljem nahranili Džambula, koji je postao talac pažnje koju mu je obezbedila njegova težina. „Volim da budem debeo i velik”, bez oklevanja kaže Džambul. Njegova majka Nelja dodaje da je njen sin rodjen s normalnom težinom, da jede tri do cetiri obroka na dan, ali da raste neverovatnom brzinom. „Cela porodica ponosna je na svog snažnog Džambula”, nastavlja majka, koja verovatno nije ni svesna da prica njenog sina, na kojeg je tako ponosna, na Zapadu služi kao primer toga kako ljudi gledaju na problem gojaznosti dece, te se namece pitanje da li se taj problem oteo kontroli.

Karate ili karatedo (jap. prazna ruka odn. put prazne ruke) je borilačka veština, poreklom iz Japana. U bukvalnom prevodu, kara znači prazna (gola) ili kineska (po načinu izgovora), te ruka ili šaka, dakle prazna ruka, i misli kako se odbraniti, odnosno boriti "bez oružja u rukama". Nastanak karatea vezuje se za stare borilačke veštine Okinave ostrva, 19. veka, gde su se lokalne tradicije mešale sa kineskim i japanskim uticajima. Početkom 20. veka karate stiže u Japan, a posle Drugog svetskog rata raširio se po svetu.

Moderni naziv karatedo (Karate-dō) treba da svrsta karate u liniju sa drugim budo stilovima (Budō); ipak se još uvek uglavnom koristi uobičajni izraz karate.

Karate pripada takozvanim tvrdim stilovima. Nasuprot mekim stilovima (aikido, ving cun itd.) koji gledaju da koriste snagu i energiju napadača, tvrdi stilovi ističu telesnu kondiciju, pre svega brzinu i snagu iz brzine. Tehnički, karate koristi udarce pesnicom, šakom, prstima, laktovima, kolenom i nogama, razne blokade, a ponekad se uče i poluge, bacanja, bolni hvatovi, udarci u vitalne tačke (u oči, grlo, nos itd.), i tehnike rukovanjem oružja - kobudo. Moderni karate je često sportski orijentisan, time takmičenja imaju veliki značaj. Ovo može da bude na štetu realnih tehnika samoodbrane, koji su isto deo karatea.

Istorija [uredi]

Ime [uredi]

Karatedo (japanski = put prazne ruke), ranije se zvalo samo karate, i tako se i dan danas najčešće koristi. Dodatak do dodaje se radi isticanja filosofije karatea i njegovog značaja kao životnog puta. Do tridesetih godina 20. veka karate se na japanskom pisao sa 唐手, što znači kineska ruka. Ova su slova bile navodno u vezi sa Kinom Tang-dinastije (618 do 907. godine). Time je kinezko poreklo ove borilačke veštine bilo u samom imenu manifestirano. Onda ce u Japanu iz političkih razloga (nacionalizam) počelo za karate pisati 空手, dakle prazna ruka. Nova slova su se isto kao stara čitale sa kara-te i odgovarale su istom, to jest da se bori uglavnom sa praznim, golim rukama bez oružja.

Poreklo [uredi]

Legende govore, da je u 6. veku budistički monah Taiši Bodidarma iz Kanči Purama u južnoj Indiji došao u kineski manastir Šaolin (jap. Šorinji) i tu ne samo osnovao Zen_budizam, nego i monahe uputio u posebna telesna vežbanja kako bi izdržali duga meditiranja. Hastao je takozvani šaolinski kungfu (pravilno transkribirano kvanfa, jap. kempo), iz kojeg su se razvili najveći broj kineskih borilačkih veština. Pošto i karate zna za svoje kinesko poreklo, sebe isto rado vidi za naslednikom ove tradicije, čija je istorijska istinitost sumnjiva.

Iz Kine na Okinavu [uredi]

Karate u današnjem obliku nactao je na pacifičkim riukiu-ostrvama, tu posebno na glavnom ostrvu Okinava. Okinava se nalazi oko 600 kilometra južno od japanskih centralnih ostrva u južnokineskom moru i danas je najjužnija japanska prefektura. Još u 14. veku Okinava je, tada jedna samostalna kraljevina, imala tesne trgovačke kontakte sa Japanom, Kinom i Korejom. Urbanski centri ostrva, Naha, Šuri i Tomari, bili su značajna trgovačka središta i nudile živi forum kulturne razmene sa kineskim kopnom. Time su na Okinavu dospeli i prvi utisci kineskih borilačkih veština iz kvanfa/kempo, gde su se izmešali sa domaćom borilačkom veštinom iz te/de i razvili u tode i okinava-te. Te bukvalno prevedeno znači ruka, a u daljem smislu označava isto tehniku odnosno ručnu tehniku. Prvobitni naziv za karate, okinava-te, može se, dakle, prevesti isto kao ručna tehnika iz Okinave (misli ali naravno na razne tehnike sveukupno).

Ekonomski značaj riukiu-ostrva dovodilo je do stalnih nemira i ustanka. Godine 1416 kralj Šo Šin (isto Šo Haši) uspeo je da ujedini sva ostrva. Radi održavanja mira u pobunjenom narodu zabranio je nošenje svakog oružja. Da bi kontrolisao sve regione, obavezao je svakog lokalnog kneza na trajno prisustvo na svom dvoru u Šuri - ovaj način kontrole kasnije su preuzeli japanski tokugava-šoguni. Zbog zabrane oružja, borilačka veština okinava-te postajala je sve više omiljena i mnogi njegovi majstori putovali su za Kinu da bi se tamo usavršavali u kvanfau (kungfu).

Godine 1609 japanski Sacuma (Satsuma)-klan zauzeo je riukiu-ostrva, i njihov namesnik na Okinavi, Šimacu, zaoštrio je zabranu oružja u takvoj meri, da ce svojstvo svakog oružja, pa i ceremonijalnih, strogo kažnjavalo. Ova zabrana oružja zvala se katanagari, što bi značilo blizu "lov na mačeve". Mačevi, kame, noževi i sve oštre alatke bile su sistematski prikupljene. Išlo se čak do toga, da se jednom selu priznavao samo jedan jedini nož, sa konopcem vezan pri seoskom bunaru (ili na drugom centralnom mestu) i strogo čuvan. Zaoštrena zabrana oružja trebala je da spreči nemire i naoružane otpore protiv novih vladara. Međutim, japanski samuraji imali su pravo na takozvanu "probu mačeva", po kojom cu oštrinu svog mača mogli da isprobiraju na leševima, ranjenima ali i samovoljno na seljacima, što se i desilo. Tako je japanska aneksija dovela do povećavanja potrebe samoodbrane, jesu pored ostalog na feudalnoj Okinavi falile isto policijska uprava i pravni postupak, koje bi pojedinca štitile od samovolje drugih. Nedostatak pravnih institucija i povećana potreba samoodbrane od samovolje novih vladara pokrenuli su, dakle, proces intenziviranja i subtiliziranja od te (=borilački sistem) u karate (=borilačka veština).

Oko dvadeset godina trajalo je, dokle cu se veliki majstori okinava-tea ujedinili u jedan opozicioni savez i odredili, da se okinava-te u dalje predaje tajno i jedino izabranim ljudima.

Međuvremenom se u seljačkom stanovništvu razvio takozvani kobudo, koji je alatke i svakodnevne stvari sa svojim specijalnim tehnikama upotrebljavao kao oružje. Pri tome su izgubljeni spiritualni, mentalni i zdravstveni aspekti, kao što ih je bilo u kvanfau (kungfu). Da bi se uzdigla eficijentnost borbene veštine nisu se vežbale tehnike, koje su u sebi nosile nepotrebne rizike. Kobudo i njegova iz alatka i svakodnevnih stvari izvedena oružja nisu se mogle iz samih ekonomskih razloga zabraniti, jesu prosto služile za snabdevanje seljaka i okupatora. Ali ipak je bilo veoma teško suprostaviti se s takvim oružjem jednom usavršenom i dobro naoružanom ratniku.

Zbog toga se razvila u okinava-te i kobudo, koje su se tad zajednički povezano učile, maksima da se ne bude pogođen, istovremenom iskoristi retke mogućnosti koje bi se nudile, da se protivnik sa jednim udarcem usmrti. Taj za karate specifični princip zove se iken hisacu (iken hisatsu). Prirodna selekcija od što moguće eficijentnijih borbenih tehnika i iken-hisacu-princip donele su karate reputaciju jednog agresivnog borilačkog sistema, pa i da je "najgrubniji od svih borilačkih veština".

Nekoliko jako visoke tehnike udarcima nogama imaju očigledno specifičnu pozadinu. Kad bi neki ratnik na konju jahao kroz selo, jednom naprednom borcu okinava-tea bilo je moguće, da u pravom trenutku potrči preko jedne drvene rampe i ratnika šutne s konja (joko tobi geri). Verovatnost da bi ovakav napad uspeo bila je relativno mala, ali ipak jedna šansa u jednoj inače više beznadežnoj borbi.

Smrtnonosno dejstvo ove borilačke veštine izazvalo je japanske okupatore da zaoštre zabranu i učenje okinava-tea stave pod veoma oštrim kaznama. Međutim, ono se i dalje u tajnome predavalo. Time je znanje o borilačkim veštinama bilo ograničeno na nekoliko manjih elitnih škola i pojedine porodice, pošto je studiranje borilačkih veština na kineskom kopnu bilo samo jednom malom broju bogatim građanima moguće.

Dvadeseti vek [uredi]

Do kraja 19. veka karate se predavalo uvek u tajnome i od majstora na učenika. Za vreme meiji-restauracije Okinava je 1875 postala zvanično japanska prefektura. U tom vremenu društvene promene, kada se stanovništvo Okinave počelo prilagoditi japanskim načinima života a sam Japan posle viševekovne izolacije otvarati prema svetu, počelo je i karate da se ponovo vraća u javnost.

Ogava Šintaro, komisar za vaspitanje u prefekturi Okinava, zapazio je 1890 u toku smotre za vojne jedinice u jedne grupe mladića njihovu naročito dobru kondiciju. Mladići su izjavili, da su u jinjo koto šogako (jinjo koto osnovna škola) učili karate. Na to je lokalna vlada dala nalog majstoru Jasucune Itosu da sastavi lekcije, koje su među drugim sadržavale jednostavne i osnovne kate (pinan i hajan), iz kojih je izdvojio taktiku i metodiku borbe i u prvi plan stavio zdravstveni aspekt kao držanje, pokretljivost, savitljivost, disanje itd. 1902 onda je karate zvanično postao školski sport na Okinavi. Ovaj za karate važan događaj markira vreme, gde učenje i vežbanje karatea nije više služilo samo radi samoodbrane, nego se isto smatralo za jednu vrstu fiskulture.

Posle 1900 krenuo je iz Okinave jedan talas emigracije na Havaje. Time je karate dospeo u SAD, koje su anektirale Havaje 1898. godine.

Gičin Funakoši, učenik majstora Jasucune Itosu i Anko Asato, posebno se istekao u reformi karatea. Na osnovima šorin-riu (isto šuri-te, po rodnom gradu Šuri) i šorej-riu (naha-te, po rodnom gradu Naha) počeo je da sistematizira karate. Funakoši je razumeo karate pored njegove fiskulturne uloge isto kao sredstvo za razvijanje karaktera.

Pored tri navedenih majstora, i Kanrio Higaona bio je uticajni reformer karatea. Njegov stil integrisao je meke, izbegavajućive defensivne tehnike sa trvdim, direktnim konternapadima. Njegovi učenici Čojun Mijagi i Kenva Mabuni osnovali su na njegovoj bazi sopstvene stilove goju-riu odnosno šito-riu, koji ce danas računaju u četiri glavnih karate-stilova.

Između 1906 do 1915 Gičin Funakoši je sa svojim najboljim učenicima putovao kroz celu Okinavu demonstrirajući javno karate-tehnike. U potonjim godinama ondašnji prestonaslednik i kasnije japanski car Hirohito beše svedok takvih predstava i pozvao je Funakošija, koji je tada već bio predsednik jednog okinavskog saveza borilačkih veština, da na nacionalnom budo-kongresu u Tokiu 1922. godine prezentuje svoj karate. Prezentacija je izazvala žestoki interes, i Funakoši je pozvan da svoju umetnost praktično demonstrira u kodokanu. Oduševljena publika, među njima i osnivač džudoa Jigoro Kano, uspela je da nagovori Funakošija da ostane na kodokanu i tu predaje. Dve godine kasnije, 1924, Funakoši je osnovao svoj prvi dođo.

Za karate u Srbiji vidi članak:
Karate u Srbiji.

Stilovi [uredi]

Postoje četiri tradicionalna stila karatea priznata od Federacije Svih Japanskih Karatedo Organizacija:

• Šotokan
• Šito-riu
• Gođu-riu
• Vado-riu

Stilovi koji ne pripadaju ovim školama ne smatraju se automatski "nelegitimnim", već samo nisu tradicionalni, ali je većina pod velikim uticajem jednog ili više tradicionalnih stilova.

Jedan od vodećih stilova kod nas je:

• Fudokan

Kung f

Kung fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto) označava kineske borilačke veštine.

Ustvari, kung fu je na zapadu pogrešno preuzeti pojam za kineske borilačke veštine. U Kini kung fu odnosno gong fu nije pojam specijalno za borilačke veštine, nego za svaku veštinu dobijenu uz veliki i odlučni napor. Tradicionalni kineski naziv za borilačke veštine jeste vušu (kin. borbena ili borilačka veština).

U šezdesetim i sedamtesetim godinama 20. veka pojam kung fu se populizovao od Brus Lia i hongkongskih kung fu-filmova (eastern), te se danas međuvremenom koristi i u samoj Kini za razlikovanje borilačke veštine od borilačkog sporta.

Značenje u kineskoj filozofiji [uredi]

Kung fu se sastavlja od slova gong 功 koje označava dostignuće ili tekovinu, i fu 夫 koje stoji za čoveka. Od ovih slova sastavljeni pojam ima u kineskoj filozofiji jednu duboku interpretaciju.

Kung fu je čovekova namera, da se kroz stalni trud usavršava. Bilo šta da radimo, kroz naša dela se uvek pokazuje naše unutrašnje stanje. Ako usavršavamo naša dela, usavršavamo i same sebe.
- Taiša Abelar

U tom smislu kung fu jeste rad na sebi, na svojoj ličnosti, tj. kroz konzekventnu odanost jednoj veštini. Ovde je pojam srodan sa do (put) u japanskim tradicionalnim veštinama. Pored doslovnog značaja koji ima pojam, do izražaja dolazi i filozofija tao i njegova spiritualna dimenzija i uticaj.

Vušu (kin. 武术/武術, borbena/borilačka veština) označava kineske borilačke veštine. Drugi nazivi su guošu (kin. 国术/國術, nacionalna veština) i kvanfa ili kuen fat (kin. 拳法, metoda/veština pesnice). Na zapadu se za kineske borilačke veštine kaže često kung fu (kin. 功夫, gong fu, nešto kroz teški/strpljivi posao dostignuto), što je u početku bilo pogrešno izvedeno od kvanfa i šaolinskog kung fua (veštine odnosno napori šaolina).

Stilovi

U Kini postoje borilačke veštine od kojih su neke njihove tradicije vekove stare. Danas su poznate par stotinu tradicionalnih i modernih borilačkih veština.

Za poreklo većina stilova smatraju se borilačke veštine budističkih monaha manastira šaolina (šaolinski kung fu ili šaolin-kvanfa) ili one taoističkih monaha iz Vudang-planina. One nisu služile jedino za samoodbranu ili upotrebu u borbi, nego isto za meditaciju, fiskulturu i zdravstvenu nauku. Van monaških, kasnije i vojnih, nastao je s vremenom i aspekt pozorišnih igara, koji se naročito danas pimenjuje. Mnogi stilovi sadržavaju tehnike sa oružjem i bez oružja, gde do upotrebe dolazu različita oružja.

Unutrašnji i spoljašni stilovi

Kineske borilačke veštine klasifikuju se često u dve grupe, na spoljašne ili tvrde (kin. 外家拳, vai jia) i na unutrašnje ili meke stilove (kin. 內家拳, nei jia). U spoljašnim ili tvrdim stilovima naglasuje se okretnost, snaga i brzina, u untrašnjim ili mekim stilovima protivnik se treba pobediti kroz mekost, znači time što se napadaču ne nudi direktan otpor, a posebno se naglasuje unutrašnja snaga, takozvani či. Spoljašni stilovi povezuju se sa borilačkim veštinama šaolina, unutrašnji stilovi sa taoističkim monasima iz Vudanga. Poznati primeri spoljašnih stilova su džet kun do Brus Lia ili ving čun, tai či čuan je danas možda najpoznatiji unutrašnji stil.

Međutim, u sinologiji ova podela se smatra neadekvatnom, jer oboje grupe koriste spoljašne i unutrašnje tehnike. Spoljašni stilovi ističu više telesnu dinamičnost, unutrašnji stilovi vežbaju se meditativno i time lagano i polako. Podelu na spoljašne i unutrašnje stilove predestiniraju pre svega privrženi tai či čuanu na zapadu, koji time žele da se ograniče onih škola i stilova u koje meditativni aspekt nema veliku važnost. Treba ali naglasiti da je meditativni aspekt u mnogim izvornim spoljašnim stilovima imao važnu ulogu, najpre u šaolinu, dok drugi spoljašni stilovi kao npr. ving čun ni u južnokineskom originalu tome nisu posvetili posebnu ili preveliku pažnju.

Severni i južni stilovi

Druga mogućnost klasifikacije kineskih borilačkih veština oslanja na geografske razlike, tj. na severne i južne stilove. Ova se klasifikacija koristi posebno u Kini. Kao srednji i neka vrsta veza između ovih ponekad se navodi šaolinski stil, ali generalno važi podela na severne i južne stilove. Karakteristike su:

• severni: široki, prostrani pokreti, brza trčanja, skokovi i visoki udarci nogama (neupućeni čovek bi neke od ovih stilova smatrao za tekvondo)
• južni: kratki, eksplozivni pokreti, viši stavovi, malo trčanja i skokovi (klasičan primer ving čun)

Severni stilovi daju veću ulogu tehnikama s nogu, dok južni stilovi predestiniraju tehnike s rukama. Razlog za ove razlike bio je što su severni Kinezi višnji od južnih, takođe imaju i više slobodnih prostora. Drugi razlog je što je na severu bilo više borba sa konjicom nego na jugu, pa i odatle više upotreba udaraca s nogu.

Oružje

Oružja koja se koriste u vušu su:

• kineski mač, 劍 jian
• kineska sablja, 刀 dao
• tri štapa spojena (slično nunčakama, ove sa dva štapa), san ji gun
• dugi štap, 棍 gun
• kratki štap, 棍 duon gun
• lepeza, 棍 šan
• helebarda, 戟 pu dao ili da dao
• koplje, 槍 kvijang
• lanac, jiu ji bien

Retka oružja su:

• oštrica strele na konopcu, šen bijao
• mačevi budak, šuan gao
• bič, bien
• meteorski čekić, liu ksing kvi

Istorija

Rana perioda

Svaki narod i svaka kultura razvile su svoje specifične borilačke veštine. U Kini one se javljaju vrlo rano, no najraniji pismeni izveštaj ima se u generala Sun Cua u njegovoj knjizi "Umeće ratovanja". Sun Cu nije se bavio filozofijom borilačkih veština, nego posmatrao je njihovu praktičnu korist, sa ciljem jedne što više efektivnije borbene veštine za vojnike, kojima je ona bila često jedina oprema u ratovanju. Prvi vušu u današnjem smislu nastaje za vreme čin-dinastije (221-207 p.n.e.), od taoističkih monaha. Vežbe su prvobitno služile za održavanje takozvane "ravnoteže sa nebom", tj. za "borbu protiv demona".

Uticaj Budizma

Sa vremenom nastaje u razvijanju vušua sve više promena k jednoj spiritualnoj strani. Dok je u početku taoistička filozofija bila najjača snaga u duhovnosti vušua, sa dolaskom Budizma budistički uticaj postaje jači. Za vreme tang-dinastije (618-907) obadva pravca su dospeli jednaki uticaj i držali međusobnu ravnotežu. Veoma važna tačka u istoriji vušua bio je dolazak Bodidarme u Kinu. Bodidarma, jedan budistički monah iz Indije, došao je oko 527. u dan danas poznati manastir Šaolin. Ovaj budistički manastir građen je 495. za vreme cara Tobe iz vej-dinastije (386-534). Bodidarma je u Šaolinu osnovao svoju školu čan-budizma, danas poznatiji pod japanskim nazivom zen budizam. Bodidarma međutim nije se koncentrisao jedino na spiritualnu nauku, nego je osnovao isto tehnike za vežbanje tela, koje će kasnije da se razviju u borilačke veštine šaolinskih monaha. Šaolinski monasi prvi put su se pročuli kao telohranitelji cara Li Šimina (598-649). Učenje šaolinskih borilačkih veština baziralo je na pet principije:

• postepeno dizanje opterećenosti, ne dopustiti brze promene i povrede
• ceo život intenzivno, istrajno i bez prekida vežbati
• uzdržavanje u jelu i nikakvo meso, izbegavanje alkohola i razvrata
• u svim okolnostima čuvati mir i smirenje, sećati se jedinstva smrti i života
• držati se strogog rituala i slediti utvrđene tradicije

Tehnike su se sve više razvijale i njihova efektivnost poboljšale. Razvijanje borilačkih veština šaolina imale su vrhunac za vreme tang-dinastije. U to vreme pak, kad je cvetala kineska kultura, nastale su veći broj škola borilačkih veština i medicine. U ove škole svako je imao pristup, te nisu bile samo privatne nego su imali i državnu podršku, i organizovane su kao vojničke škole.

Pri kraju tang-dinastije slede teška vremena za Budizam u Kini. Oko 851. i 852. nastale su bune seljaka i vojnika. To su bile preteče velike seljačke bune od 874. do 901. U borbi protiv tih buna kineska vlada je krenula i protiv budističkog monaštva, smatrajući ga za jednog od izvora pobuna. U narednim godinama uništeni su oko 4500 znamenitih manastira i oko 40000 hramova. Ni Šaolin sa svojim filijalama nije izbegao tu sudbinu. Monasi su proterani iz svojih manastira i rasejali su se po celoj zemlji. Izvan manastirskih zidova borilačka veština šaolina otvorila se širokim narodnim masama.

Vušu u Narodnoj Republici Kini

U pedesetim godinama 20. veka državne vlasti Narodne Republike Kine osnovale su sportski savez u kojem su mnogi majstori vušua trebali da učestvuju, sa ciljem stvaranja jednog kanona u standardizaciji i kategoriji borilačkih veština. Nastao je "moderni vušu", koji su državne vlasti priznale za zvanično 1959. godine. Istovremenom ukinuta je podela tradicionalnih borilačkih veština na stilove i sisteme. Posebno za vreme kineske kulturne revolucije (1966-1976) suzbijane su tradicionlne borilačke veštine, dok su njihovi majstori i učenici progonjeni. Jedino treniranje i predavanje standardizovanih forma "modernog vušua" pod kontroli državnog vušu saveza bilo je poželjno. Posledica je bila da je veliki broj majstora tradicionalnih borilačkih veština napustilo Kinu, mnogi u pravac Tajvan, Hongkong, ali i u druge zemlje, čemu se tradicionalni vušu počeo širiti celim svetom. Sa krajem kulturne revolucije stanje za tradicionalne borilačke veštine u Kini se ublažilo, danas se od državnih vlasti i unapreduju.

Taira Noricune 

U bitci Dan no Ura,Noricune je bio riješen da uzme glavu velikom vođi protivničke vojske (Minamoto Jošicune)do kojeg je bilo nemoguće doći.Preskakao je sa čamca na čamac, tražeći svoj plijen.Međutim,tri Minamotova ratnika su mu prilazila da ga odgovore od njegove namjere (jer nije imao šanse), ali je Noricune u žaru naleta jednog već bacio u more.Zatim se pohrvao sa ostalom dvojicom.Uhvatio je drugog ratnika - Zanemicua,ispod lijeve miške i njegovog mlađeg brata Đira ispod desne, čvrsto ih stisnuo i bacio se u talase govoreći: "Dobro dođite!Budite mi društvo u planinama Šidoa.Imao je dvadeset i šest godina.

 

 

Šiaku Saburoceman 

Saburoceman je bio sin nisko rangiranog člana porodice Hđo Bakufe.1333. godine Hođo je bio poražen od Go-Daidža i Kamakura (glavni dvorac) je bio napadnut.Saburocemanov otac je odlučio da izvrši samoubistvo zajedno sa svojim učiteljem, ali je rekao sinu da pobjegne i da nastavi život kao monah.Saburoceman je to odbio: "Iako nisam aktivno i lično povezan sa našim učiteljem, kao tvoj sin vaspitan sam pod zaštitom njegove mudrosti.Da sam rođen kao monah,bilo bi drugačije.Rođen u samurajskoj porodici, kako mogu da ostavim tebe i našeg učitelja i da spasim sebe?Nema veće sramote od takve.Ako ćeš da dijeliš sudbinu našeg učitelja, dopusti mi da ti budem vodič u naredni život!" Prije nego što je završio govor, prosjekao je svoj stomak.

 

 

Makara Naotaka 

Ovaj veliki ratnik, poznatiji po tituli "Jurozemon", odjahao je da zaštiti povlačenje Asakure, poslije izgubljene bitke protiv Tokugave Ijasuom i Odom Nobunagom kod Anegave 1570. godine.Zajedno sa svojim sinom, boreći se sa nekoliko puta brojnijom vojskom, držao je odstupnicu da bi kupio što više vremena.Konačno, okruženi dobokim vodama Anegave, Makara i njegov sin Naomoto su bili odsječeni od svoje vojske - ali ne prije nego što je Asakura sigurno pobjegao.

 

 

Macunaga Hisahide 

Zbog neuspjelog rata protiv Oda Nobunage,Macunaga je bio suočen sa izvršavanjem samoubistva, dok su neprijateljske snage provaljivale zidine njegovog dvorca.Macunaga je bio poznati majstor čaja i znao je da je Nobunaga pored njegove glave želio njegov slavni lončić za čaj "Hiragumo".Naredio je da se poslije njegovog samuobistva,njegova glava i Hiragumo zavežu zajedno i raznesu barutom.

 

 

Nišima Morinobu 

Morinobu je bio peti sin poznatog daimja Takede Šingena.Njegov stariji brat , Kacujori je izgubio bitku kod nigašina 1575.i sada su trupe Ode Nobunage polako osvajale Takedine zemlje.Skoro svuda je Takedina vojska dezertirala, ali je dvorac Takato još uvijek odolijevao.Odbijali su napad za napadom, a među braniocima su bile čak i fizički spremnije žene.Kada je dvorac konačno provaljen, Morinobu se popeo na zid i počeo da dovikuje napadačima.Nabrajao je sve Nobunagine zločine i prorekao da dolazi vrijeme njegovog pada.Zatim izvrsio sepuku pred svima.Oda Nobunaga je umro nekoliko mjeseci poslije ovog događaja.

Zen

Pojava č'an budizma u Kini se vezuje uz redovnika Bodidarmu. Za njega se kaže da je učenje doneo iz Indije negdje oko 520. godine n.e. O razvoju učenja u Indiji se zna vrlo malo, samo na osnovu priča i legendi. Najpoznatija od njih je ona o prenosu učenja Mahakašjapi, jednom od istaknutih Budinih učenika. Priča kaže kako je Buda držeći govor pred okupljenim učenicima podigao ruku držeći u njoj cvet. Samo je Mahakašjapa shvatio poruku i nasmešio se. Buda je potom rekao: "U mene je istinsko oko učenja, čudesan um utrnuća. Sada ga predajem Mahakašjapi." Time je Mahakašjapa postao prvi patrijarh zena u Indiji. Poznata su i imena ostalih indijskih patrijarha od vremena Mahakašjape sve do Bodidarme koji se smatra 28. patrijarhom u indijskoj i prvim u kineskoj tradiciji zena. Bodidarmino učenje je u Kini prenošeno s učitelja na učenika tokom pet generacija do vremena čuvenog šestog patrijarha, Hui Nenga (638.-713.), čiji su mnogobrojni učenici utemeljili razne ogranke koji su vremenom skupljeni u pet zen škola. Danas su jedine dve škole zena kod kojih je tradicija prenosa učenja neprekinuta škole Soto (kin. Caodong) i Rinzai (kin. Linji).

Suština učenja [uredi]

Učenje koje je Bodidarma doneo sa sobom u Kinu je podučavalo da sve izniče iz uma, da je priroda uma priroda Bude, da je ona svojstvena svim osetilnim bićima, i da je osnovni način uviđanja ove izvorne prirode motrenje uma. S jedne strane to je budizam duboko ukorijenjen u učenjima Mahajane, naročito učenju o budinskoj prirodi, a s druge strane je to povratak samoj srži učenja, iskustvu probuđenja i direktnim načinima njegovog postizanja upražnjavanjem meditacije.

Ipak, da bi se ostvarila sama srž učenja potrebna je i određena fizička praksa i savlađivanje niza vežbi i usvajanja posebnih navika. Velika je zabluda u zapadnoj civilizaciji da je Zen samo meditativna praksa, i da se on može samo intelektualno (umno) usvojiti. Naprotiv, praksa Zena zahteva određen ritam i stil života u manastirima koji su tome i prilagođeni. Nekada majstori Zena svojim učenicima zadaju istinski teške fizičke vežbe, ne bi li ih time oslobodili nekih umnih stanja ili stavova.

U svetu posebno poznate demonstracije Zena a ujedno i sitem učenja kroz naporan fizički rad predstavljeni su čuvenim disciplinama kao što su: Čajna ceremonija, Streličarstvo, Kaligrafija, ... Cilj i svrha ovih disciplina je u tome da se kroz naporan fizički rad, usredsređenost i beskrajna ponavljanja Um oslobodi stega tela i počne neometano da se iskazuje. Stepen napredovanja kandidata na planu Uma se ogleda i kroz telesne pokrete, odnosno njegovu motoričku veštinu, zbog čega majstori Zena posmatraju veštine monaha kao refleksiju njegovog duhovnog stanja.

Stalna duboka usredsređenost u bilo kojoj delatnosti, bilo da se radi o meditaciji ili fizičkom radu praktikanta Zena vodi ka duhovnom uvidu i ispunjenosti, odnosno stanju prosvetljenosti - Nirvane. Da bi ubrzali u nekim slučajevima prelaz na drugu duhovnu dimenziju postojanja, majstori Zena svojim učenicima daju umne zagonetke bogate logičkim apsurdima, koje u jednom trenutku rešavanja dovode do duhovnog kvantnog skoka, takozvanog Koana, kada učenik spozna stanje Nirvane. U nekim slučajevima, stanje Koana se izaziva tako što majstor učenika snažno udara bambusovim štapom po leđima, dok je on u dubokoj meditaciji, pobuđujući u njemu iznenadni prelaz u Nirvanu.

Suštini učenja je prilagođena i ishrana, bazirana na vegetarijanskoj hrani, što je jedan od osnovnih aksioma Budizma. Zatim slede i svi ostali aspekti svakodnevnog života kao što su oblačenje, rituali, vežbe, dnevne dužnosti u manastiru, zavisno od mesta koje pojedinac zauzima u hijerarhiji. Zen ne postoji kao praksa van manastira i bez učitelja.

Osnovna načela [uredi]

Postoje četiri osnovna načela zena, u kojima je sažet pristup škole. To su:

• Prenos s učitelja na učenika mimo svetih tekstova.
• Nezavisnost od reči i slova.
• Direktno ukazivanje na um.
• Uviđanje vlastite prirode i postizanje budastva.

Nezavisnost od reči i slova kao i poseban prenos mimo svetih tekstova kazuju da je zen, u svom značenju prvobitne istine, izvorne ili budinske prirode, s one strane reči, jezika, ideja i koncepata. U zen tradiciji se iskustvo izvorne prirode često uspoređuje s mesecom, a reči, jezik, ideje i koncepti koji ga opisuju se upoređuju s prstom koji pokazuje na mesec. Rečima i konceptima to iskustvo nikada se ne može do kraja iskazati niti opisati, jer to je nešto što svako mora iskusiti za sebe.

Međutim, pogrešno bi bilo na temelju ova dva načela zaključiti da zen odbacuje uobičajen način prenosa i nastavljanja budističke tradicije raznim oblicima zaređenja, preuzimanjem moralnih načela, pa i izučavanjem tekstova i poznavanjem učenja. Potreba za njima je nesumnjiva, no zen s pravom upozorava da ne smeju postati sami sebi svrha, čime se gubi duh učenja u korist njegovoga slova.

Dva preostala načela kazuju da je naš um izvorno um Bude i da Budu ne trebamo tražiti nigde drugde do li u vlastitom umu. Smirivanje i motrenje uma u procesu meditacije kroz sve njegove stadije - od raspršenog i usredotočenog pa do ujedinjenog - naposljetku vodi ka uviđanju njegove izvorne prirode.

Nešto što bi na neki način mogli smatrati načelom Zena je verovanje da zen praktikant ne mora da napreduje po nekoj određenoj proceduri, odnosno pravilima ili zahvaljujući iskustvu i provedenom vremenu. Naprotiv, nema pravila koliko dugo traje školovanje do realizacije. Nema ni nekih striktnih pravila za učenje učenika. Majstor prilagođava praksu učenja svakom učeniku, pokušavajući da od njega izvuče najbolje, i da mu prokrči najkraći put do samorealizacije. Istorija Zena je puna biografskih priča o realizovanim učenicima koji su jako malo vremena proveli u manastiru. Jednostavno, njihovi umovi su bili spremni da postanu Bude a Zen je bio samo okidač.

Širenje [uredi]

Ova četiri načela, neusiljeni način podučavanja i uporno ustrajavanje na probuđenju u ovom životu je ono što je Bodidarmino učenje učinilo drugačijim i novim u odnosu na tada u Kini već potpuno institucionalizovani budizam. Oživljavanjem učenja i ličnim primerima velikih zen učitelja, i kineski i istočnoazijski budizam u cjelini su dobili snažan poticaj . Od osmog veka nadalje učenje se proširilo po čitavoj Kini odakle je preneseno u Vijetnam, u Koreju i naposletku u Japan. Zen je u Japanu veoma uticao na japansku kulturu, posebno na haiku poeziju, ceremoniju čaja i slikarstvo.

Zen priče [uredi]

Za razliku od ostalih škola budizma, zen nema svoje svete knjige i svete tekstove jer se ne oslanja na pisanu reč već na živu usmenu tradiciju. Postoji mnogo zen priča koje se prepričavaju i beleže od onih koji izučavaju zen, ali one nemaju nikakav zvaničan status. Mnogi ljudi ih sakupljaju i do sada je objavljen veliki broj zbirki zen priča i na našem jeziku. Primer zen priče: “Vojnik po imenu Nobušige dođe kod Hakuina i zapita ga: postoje li zaista raj i pakao? Ko si ti?, upita Hakuin. Ja sam samuraj, odgovori ratnik. Ti, vojnik!, uzviknu Hakuin. Koji bi to vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka. Nobušige se toliko razbesne da poče da vadi svoj mač, Hakuin nastavi: pa ti imaš mač! Oružje ti je verovatno previše tupo da bi mi odseklo glavu. Kada Nobušige izvuče mač, Hakuin primeti: ovde se otvaraju vratnice pakla! Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu pouku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. Ovde se otvaraju vratnice raja, reče Hakuin.(japanski zen, kineski č'an, sanskritski dhjana – meditacija, meditativno zadubljenje) je jedna od škola kineskog Mahajana budizma koja je na Zapadu postala poznata pod svojim japanskim imenom. Škola je to ime dobila zbog naročitog naglaska kojeg stavlja na praksu negovanja uma. Reč zen, pored toga što označava ime škole, označava i svrhu njenih nastojanja, pa se tako često upotrebljava u značenju probuđenja, konačne istine ili prave prirode. Zen budizam se ne smatra samo školom meditacije, već školom koja čuva i prenosi živu mudrost koju je Buda, probuđeni, dosegnuo sedeći u meditaciji pod drvetom prosvetljenja

Poceci Ninutsua su obavijeni velom tajne, ali je cinjenica da ova umjetnost borenja zadire duboko u povijest, kada ni cuvena kasta Samuraja još nije postojala. Naziv se prvi puta spominje za vrijeme rata izmedu princeva Taishi-a i Mory-a ( 593-628 g.n.e. ) oko zemlje Omi. Zahvaljujuci informacijama svoga agenta u neprijateljskim redovima princ Taishi Shotoku je dobio ovaj rat, te je bogato nagradio svog agenta i nazvao ga Shinobi (tajan, necujan, onaj koji se prikrada i šulja).

U toku povijesti Japana Ninje su odigrale veliku ulogu, a najcešce su služili kao špijuni, tajni agenti, vojni saveznici, cuvari, tjelohranitelji, policajci, stratezi, specijalci, itd.

Znanje Ninjutsua se sistematiziralo i cuvalo u okviru porodica, te je nastalo mnoštvo malih klanova (npr. Momochi, Hattori, Fujibayashi, i dr. ), a sa njima i razne škole i stilovi (Ryu - ha). Najcuvenije škole i stilovi nastali su u tadašnjim Iga i Koga oblastima japanskog Honshu otoka.

Porijeklo imena Ninja, dolazi iz Kine, a na japanskom jeziku se rijec - Ninja - može pisati ideogramom i tada ima znacenje Shinobi. Shinobi se nadalje može prevesti "Shi" – aktivan covjek, isto znaci i ekspert, majstor, "No" je posvojna zamjenica, a "Bi" – znaci informacija. Shinobi je prema tome majstor, odnosno netko, tko se razumije u prikupljanje informacija.

Japanski ideogram - Kanji - za Shinobi ili Nin sastoji se iz dva znaka - Ken - što oznacava mac ili oštricu i - Kokoro - što oznacava srce ili dušu, i može se tumaciti na više nacina kao : "duh covjeka i oštrica", "mac mora slijediti srce, a srce mora biti oštro kao mac", isto tako i "tajnovito", "skriveno", "izdržljivo", "ustrajno", "strpljivo", (obuzdavanje) u fizickom i u mentalnom smislu, itd...

U ovom proširenom znacenju shvacanja, Nin stvarno znaci, da netko kontrolira tijelo, um i percepciju u ili o ispravnom i pogrešnom.

Ken:		Kokoro :

Suštinski element za Ninju je cisto srce. Ako Ninja slijedi krivi put koristeci se prevarom, lažima, svojim egom ili spletkama, njegovo srce ne može biti cisto i njegovo rasudivanje ce uvijek biti pogrešno, nikad ne dopuštajuci casni put za djelovanje. Ako takve osobe koriste Ninjutsu samo za svoju vlastitu korist i ego ili tako da je zlo nadmocnije, njihova djela ce ih odati pokazujuci da su oni bili neodgovorni, nedostojanstveni i nemoralni u ljudskom smislu i smislu casti. To je, možda, pocetak uspješnog stjecanja novca i slave, ali oni ce pasti sa svojih visokih položaja puno prije. Srce Ninje je cisto i casno!

Ninje Feudalnog Japana, pa do modernog doba rodeni su i trenirani u krugu obitelji i svi su bili odani tradiciji Ninjutsua. Iz sigurnosnih razloga klanovi Ninja nisu živjeli u urbanim sredinama nego u planinama, na teško dostupnim mjestima, koja su bila poznata samo nekima.

Obuka Ninja ratnika pocinje od malena oko trece godine, kroz razne tehnike kordinacije pokreta, održavanja kondicije, elasticnosti tijela, ravnoteže, tehnika penjanja, savladavanje raznih prepreka, padova, kolutova i sl. Sa 10 godina pocinju vježbati goloruku borbu, razne tehnike kretanja u svim smjerovima (horizontalno i vertikalno), vještinu sakrivanja, maskiranje, kamuflažu i prikradanje, vještinu borbe u vodi, necujno plivanje i ronjenje i sl.

Do svoje 20. godine mladi Ninja savladava nacine upotrebe svih vrsta tadašnjeg oružja i oruda, bacanje oštrica, trcanje brzo i na duge staze, vezivanje neprijatelja, pisanje i citanje te upotrebu raznih šifri i kodova, nacine komuniciranja, nacine upotrebe prirode i preživljavanja u prirodi, vještinu tajnog kretanja.

Nakon toga Ninja uci psihologiju i anatomiju, strategiju i taktiku borbe, razne vrste meditacija, hipnozu, vještinu upotrebe vatrenog oružja i eksploziva, etiku i folklor, medicinu, prvu pomoc i travarstvo, meterologiju i geografiju, špijunažu, prerušavanje, duhovno i umno usavršavanje i sl.

Odabir i izbor Ninja ratnika je bio vrlo jednostavan. Ukoliko netko nije bio sposoban za takvu vrstu obuke pogibao je na nekoj od vježbi ili obuci. Dakle, Ninjutsu je vrlo iskren i jednostavan ili se može i uspije ili se pogiba. Jedan od takvih testova je i Sakki test Togakure ryu škole. U današnje vrijeme nisu potrebne takve drasticne obuke.

U Ninjutsu se tehnike goloruke borbe pocinju uciti oko 10-te godine. Vještine goloruke borbe koje se poducavaju u Ninjutsu su provjerene stotinama godina na bojnom polju i u borbi prsa u prsa. Medutim vještine koje su ucili u Ninjustu poducavale su borbene principe i tehnike, kojima je vrlo lako onesposobiti neprijatelja, a ono što je jako bitno uvježbavale su se do savršenstva i ucile upotrebi kroz borbu instiktivno, a ne napamet. Da bi izvodili takve tehnike, takoder se ucila vještina upotrebe udaraca i pritisaka na vitalne tocke i anatomija.

Ninja je svojedobno koristio mnoga oružja i oruda koja su mu davala veliku prednost i moc u borbi. No, trebamo napomenuti da su Ninje inovatori te su sami smišljali i i pravili oružja i oruda.

Za borbu na daljinu Ninje su koristili Yumi Ya (Lukove i strelice), koje su bile premazane raznim vrstama otrova, kako bi bile djelotvornije. Ponekada su na njih postavljali bombe i eksplozive, da bi dobili na djelotvornosti. Bili su pravi majstori u gadanju, te su na velikim daljinama mogli pogoditi neprijatelja. Fukiya (puhaljka), koja je takoder na velikim daljinama mogla pogoditi neprijatelja a strelice su bile premazane strašnim otrovima. Zatim su tu Shurikeni (oštrice za bacanje) koje su se takoder upotrebljavali na daljinama, te su takoder mogli biti premazani otrovima. Ninja je bio savršen majstor u Shuriken jutsu. Zatim je tu bilo orude za izbacivanje otrovnih tekucina, koje su mogle pogoditi neprijatelja na 30-tak metara.

Medutim, Ninje su prvi u Feudalnom Japanu poceli upotrebljavati vatrena oružja. Tanegashima, duga puška na fitilj, našla je upotrebu u Ninjutsu, te su Ninje bili veliki majstori u upotrebi tog oružja, isto tako kao i kratkog pištolja Futokoro teppo. Medutim Ninje su bili majstori u inovaciji pa su puške i pištolje sakrivali u oblike maceva i noževa, kako ne bi bili prepoznatljivi a izazivali su iznenadenje i bili efikasni na daljinu. Od drveta i metala su radili razne rucne bacace zvane Kozutsu (nešto kao bazooka) i topove zvane Ohzutsu. Takoder su upotrebljavali mine zvane Jirai, te eksplozivne rucne bombice zvane Torinoko. Dokuenjutsu su bile dimne bombe, koje su imale ucinak današnjih suzavaca. Za zasljepljivanje u borbi su koristili dimni prah zvan Metsubushi, kojim su zasljepili napadaca.

No, Ninje su takoder bili majstori u borbi sa hladnim oružjem toga vremena. Macevi, noževi, koplja, štapovi, lanci, te razne inovacije u kombinaciji našli su veliku primjenu u Ninjutsu. U Ninpou se prilazilo individualno svakoj osobi. Ninja ratnik je posjedovao kolekciju ezoterickih znanosti, upotrebljavajuci psihiologiju, koristeci se svjesnim i nesvjesnim, prilagodavajuci se okolini tražeci harmonjiu sa prirodom i prirodnim zakonima Univerzuma. U Ninpou se više pažnja posvecuje samospoznaji, podjednako razvijanju psihickih i fizickih potencijala, koji se mogu upotrebi na sve aspekte života a ne samo kroz borbene tehnike.

Dakle, za Ninjutsu i Ninja ratnike možemo reci da su preteca današnjih Specijalnih postrojbi. Mnoge tehnike i taktike borbe koje su upotrebljavali Ninja ratnici, imaju svoju upotrebu i danas u Specijalnim postrojbama. Nažalost mnoge Specijalne postrojbe ne upotrebljavaju sva saznanja Ninjutsua, koja mogu jako pomoci u modernim vremenima, bilo u izvornom obliku, bilo u moderniziranom obliku. No, ostaje cinjanica da su Ninja ratnici bili najuspješniji borci svih vremena.

U feudalnom Japanu Ninje su imali više naziva, pa navodimo neke: Shinobi, Hakone mono, Iga mono, Inkan, Kusa, Gyonin, Kanja, Koga mono, Kamari, Ninjutsu tsukai, Nokizaru, Toppa, Suppa, Shinobi no mono, Yuushi, Rappa i dr

Tradicionalna podjela jedne Ninja organizacije odnosno klana bila je na :

Jonin – Gornji covjek – glava klana, donosio je strateške odluke i odluke od važnosti za klan

Chunin – Srednji covjek – formulirao je specificne taktike po nalogu Jonina, te je bio veza izmedu Jonina i Genina, Zapovjednik

Genin – Donji covjek – operativac koji je izvršavao naloge po Chuninovoj zapovjedi, stvarni Ninja ratnik.

Kako zamišljamo samuraja [uredi - уреди]

U ovim nestalnim godinama XX veka nije bilo političkog ili društvenog koncepta koji bi bio manje aktuelan od jedne nasledno ratničke vladajuće klase. I zaista, većina ljudi već pri pomenu »elitnog društva« oseti silnu i neprijatnu odbojnost. To potvrđuju istorijski primeri normanskih barona, španskih plemića (hidalgo) i pruskih oficira. Njima treba dodati i klasu buši ili, kako je još nazivaju, japansku ratničku klasu, poznatiju kao - samuraji. Ponekad ima nesporazuma u shvatanju istorije, karaktera, vere i položaja samuraja, posebno u društvima koja se prilično razlikuju od japanskog. Ova iskrivljena shvatanja su plod dubokih emocija i često su to bile dve krajnosti — obožavanje i gnušanje. Zahvaljujući živom sećanju na Togovo uništenje ruske carske flote i Nogijevo osvajanje Port Artura, poraslo je interesovanje celog sveta za tu malo poznatu zemlju, čiji su ratnici i mornari pokazali i viteštvo i hrabrost u ratu protiv Rusa. Moglo se očekivati da će Englezi, vezani ugovorom o savezništvu s Japanom, pozdraviti ishod borbe i Japanu dodeliti naziv »Britanija Dalekog istoka«. Takođe je bilo prirodno da azijski narod, od Žutog mora do Persijskog zaliva, oseti duboko zadovoljstvo što se bela rasa više ne može hvalisati, bar ne s takvom sigurnošću, svojom nepobedivom vojnom moći. Amerikance je jako uznemirila japanska pobeda; carska vlada je zbog mnogih razloga, i ne samo zbog surovog zlostavljanja ruskih i poljskih Jevreja, već dugo trpela pritisak Sjedinjenih Država.

Stoga se u Evropi, Aziji i Americi, u sveopštoj zbunjenosti, nametnulo pitanje: »U čemu je tajna japanskog uspeha?« Najubedljiviji odgovor na ovo pitanje, čini se, daje jedna knjižica pod nazivom Bušido — duša Japana, koju je napisao profesor tokijskog Carskog univerziteta, dr Inazo Nitobe. Ova knjiga, koja je danas skoro zaboravljena, bila je u svoje vreme pravi bestseler u Britaniji i Americi. Prvi put je štampana 1900. godine, a izašla je ni manje ni više nego u 17 izdanja za narednih dvanaest godina. Dr Nitobe je studirao u SAD, gde se pridružio sekti kvekera. Pošto se vratio u Japan, ubrzo je stekao glas hrišćanskog učitelja i pisca, ali i nekog, ko je bez obzira na sve, okrenuo leda tradicionalnim religijama i japanskoj etici. Na primer, u jednoj od njegovih knjiga pod nazivom Ići-nići ići-gen (Po jedna reč na dan), on jednako hvali poruke budizma, konfucijanizma i stare japanske poezije, kao i poruke Biblije.

Bušido - duša Japana [uredi - уреди]

Bušido — duša Japana veliča tradicije, načela i stil samuraja. Nitobe je dao sjajnu, idealizovanu sliku, koja je trebalo da probudi romantična razmišljanja čitalaca. Njegovi samuraji su vitezovi bez straha i mane. Pošto je ovo shvatio, edvardijanski čitalac dolazi do jezgra Nitobove poruke: bušido, etički kodeks samuraja - još je živ! On nije više ograničen samo na staru ratničku klasu, nego je proširio svoj uticaj na celo japansko društvo. Sve ovo je objašnjavalo heroizam i požrtvovanje koje su pokazivali na borbenom polju, i stoicizam kojim su porodice ispraćale svoje muškarce u rat. Još više od toga, Nitobeovi čitaoci su mogli sebi stvoriti sliku japanskog samuraja iz drevnih vremena, koji se u potpunosti može poistovetiti s hajlendskim lordovima i južnjačkim džentlmenima, s veoma malo specifičnih osobina, koje su se odnosile, uglavnom, na izgled.

Ovaj laskavi pristup njihovoj tradiciji i još posebno uticajnoj vodećoj klasi ne bi želeo da porekne nijedan Japanac. Ali, do sada, pošto je bio prilično neosnovan, mogao je izazvati i neka oprečna shvatanja. Očekivanja su se nekada završavala grubim razočaranjima. I manje od 30 godina posle rusko-japanskog rata, iz razloga u koje ne treba dublje ulaziti, Japan - zemlja heroja, zamenjen je Japanom -- imperijalističkim, kapitalističkim skorojevićem! A onda dolazi nešto još gore. Rat na Pacifiku, njegove neposredne posledice i oslobađanje ratnih zarobljenika i interniraca iz logora u jugoistočnoj Aziji uspeli su da od piščeve poruke načine pravu, okrutnu farsu. U prvim godinama posle rata i sama reč bušido budila je gnusna sećanja. Ovo nisu osećali samo bivši japanski neprijatelji — veliki deo japanskog stanovništva izgledao je isto tako neprijateljski raspoložen prema samurajskoj tradiciji. Oni koji su pokušali da ovo poreknu, mogli su samo da prigovore da su njihovi savremeni naslednici uprljali jedno lepo naslede svojom brutalnošću i glupošću.
Do 1958. godine Japan je bio vrlo blizak saveznik Amerike i filmu »Sedam samuraja« aplaudirali su u bioskopima od Londona do Los Anđelesa. Te iste godine izašla je iz štampe i knjiga koja bi se mogla nazvati antitezom Nitobeove publikacije, pod nazivom Vitezovi bušida, čiji je autor bio lord Rasel iz Liverpula. U njoj je, s osvrtom na ratne grozote, duh samuraja opisan kao izdajnički i sadistički, čak im je pridodat naziv »nacisti Dalekog istoka«. Knjiga lorda Rasela nikada nije postigla takav uspeh kao Nitobeova, ali uticaj koji je tada imala, nije zanemarljiv. Ona je podsticala, posebno na evropskoj strani Atlantika, antipatiju koja je gajena prema japanskim carskim snagama, i još više prema svemu što je bilo povezano sa samurajskom tradicijom.

Do sedamdesetih godina XX veka bilo je različitih mišljenja koja su se našla negde između suprotnosti datih u obe ove knjige, mada slika još nije jasna. Pre svega, samuraj je figura iz prošlosti, koja se, izgleda, skoro nikako ne uklapa u našu predstavu moderne japanske scene. Pa, kako ga onda zamišljamo? On je, naravno, mačevalac, s repom kose vezanim na vrhu glave, spreman da se sam bori s desetinom neprijatelja. On je ratnik sa slike ili ekrana, u crnom oklopu, s kacigom na glavi, ukrašenom krilima, i s maskom na licu. Vidimo ga kako se bori do poslednjeg daha, dok zamak nestaje u plamenu, ili kako smireno kleči na bezgrešnom tatamiju da bi otrovni bodež zabio u levu stranu svoje utrobe. Gledajući ga danas očima ljudi sa Zapada, on nam izgleda sasvim egzotično i toliko daleko od nas, čak više nego neki paladin iz doba evropskog viteštva, još čudniji od mandarina carske Kine ili šamana iz tatarskih stepa.

Ipak, tri neobična događaja sedamdesetih godina XX veka podsetila su nas da duh samuraja još živi. Novembra 1970. godine jedan od največih japanskih romanopisaca izvršio je harakiri u tradicionalnom buši stilu. Marta 1974. jedan poručnik Carske armije pojavio se iz džungle Lubanga, na Filipinima, posle nekih tridesetak godina upornog sakrivanja. Marta 1976. jedan mladi glumac namerno je uništio avion udarivši u kuću u predgrađu Tokija, želeći da ubije ne samo sebe nego i vlasnika kuće koga je mrzeo i prezirao zbog navodne korupcije. Bila je to svesno sprovedena operacija, kao što su u ratu činili tokotai, piloti-kamikaze, koji su se svesno ugledali na heroizam samuraja. Nijedan od ova tri događaja ne može da se shvati bez poznavanja samurajskog kodeksa.
Ovakvi događaji nas uvode u srž tradicije, kao što čine i ćanbara eiga, samurajske melodrame, koje su danas glavna tema japanske televizije i bioskopa. Ove priče su japansko viđenje »vesterna«, analogija koja se može i drugačije tumačiti - kao uloga koju igra Jul Briner u Sedam veličanstvenih, a koja predstavlja samuraja sa sombrerom na glavi. Ali, da li zaista ove moderne predstave približavaju današnjeg čitaoca realnosti? Ko su bili samuraji? Kakvi su zapravo bili? Možemo li dati uopšteno viđenje jedne ratničke klase koja je činila 5 % ili 6 % stanovništva, a koja je ipak uspevala da vlada japanskim društvom punih 700 godina?

Poreklo samuraja [uredi - уреди]

Poreklo samuraja, pa i celokupnog japanskog naroda, još je obavijeno plastom magle. U dalekoj prošlosti, Japan su, možda u naletima, naselili došljaci s ostrva u jugozapadnom Pacifiku ili s azijskog kontinenta. Danas ne postoje zapisi koji bi upućivali na seobu naroda ovakve vrste, ali japanski folklor - moćna mitologija koja se tridesetih godina XX veka uzdigla do statusa nacionalne vere — ukazuje da su zemlju osnovala neka božanstva sa Visokih nebesa i da je boginja sunca poslala svog unuka na vrh planine Kjušu i naredila mu da vlada od bogova stvorenom »Centralnom ravnicom prekrivenom trskom«. Njen unuk je za nekoliko godina borbe uspeo da proširi teritoriju ka istoku, duž obala Japanskog unutrašnjeg mora, do oblasti Jamato, južno od sadašnjeg Kjota, i da tamo osnuje prvu prestonicu Japana. Ta nestvarna ličnost bio je car Dimu, prvi u dugom nizu vladara. On je sa svojim sledbenicima, precima sadašnjih Japanaca, silom oružja pokorio tadašnji domorodački narod. Njihove žrtve su najverovatnije bili preci kavkaskog naroda Ainu, koji su davno naselili severni deo Honšua i danas žive na ostrvu Hokaido, iako u veoma malom broju. Pošto se o prvom caru i njegovim naslednicima govorilo kao o potomcima boginje sunca, i pošto su Japanci verovali da su planine, ravnice, šume, potoci i stene njihove zemlje božanskog porekla, stvorena su dva kulta koja ujedinjena sačinjavaju šintoizam, religiju koja je stalno uticala na psihologiju celokupnog naroda. Prvi od ova dva kulta je mogao da se objasni kao neko posebno poštovanje Sunca. Drugi je, blisko povezan s prvim, predstavljao jako i osečajno shvatanje prirode — ne samo promene godišnjih doba nego i drveća, biljaka, zemlje, svega onoga što sačinjava sredinu u kojoj čovek živi.
Svetilište Ise, oko 120 km od Nagoje, simbolizuje oba ova kulta. Naiku (Unutrašnje svetilište) posvećeno je obožavanju boginje sunca Amaterasu. Geku (Spoljašnje svetilište), udaljen oko 6,5 km, posvećen je boginji žita Tojuke. Glavna osobenost oba ova svetilišta je njihova jednostavnost. To su obične drvene građevine kosih smolastih krovova, prekrivenih trskom. Ipak, arhitekta Kenzo Tange kaže: »jednostavne, gotovo prirodne, one ipak poseduju neki visok i prefinjen stil. Njihovo poreklo im je podarilo tu elementarnu snagu i one su kombinacija toga i večne lepote. Ima vrlo malo primera gde je arhitektura uspela da tako dobro ujedini ono životno i estetsko, kao u ovom slučaju.«

Mi nikada ne bismo bili u stanju da shvatimo ko su Japanci kada ne bismo uzeli u obzir njihovo osećanje za ono što je neizveštačeno, neulepšano i jednostavno. Ovo može izgledati i pomalo čudno onima koji su videli ružnoću i vulgarnost, koje karakterišu deo japanskog savremenog urbanizovanog života. Štaviše, istina je da nam japanska istorija može pružiti dokaze o preterano dekorativnoj umetnosti, koja je doživljala svoj procvat i bila naveliko cenjena. U svakom slučaju, za sve, od lepota perioda Nara iz XIII veka nove ere, do velegradske ekstravagancije Tokija sedamdesetih godina ovog veka, inspiracija je dolazila iz inostranstva, bilo iz perioda Tanga iz Kine ili iz Amerike XX veka. Pravi domorodački instinkt oduvek se okretao ka onome što je strogo ozbiljno i zaista asketsko.
Na ovo se odnosi i faktor uskogrudnosti, koji je bio presudan u prošlosti, a koji i danas uveliko važi. Sve do pronalaska parobroda, japanskim ostrvima se nikako nije moglo priči, čak ni s azijskog kontinenta. Moreuz Cušima, koji deli Japan od Koreje, bio je dovoljno širok i meteorološki vrlo riskantan da bi se narušila homogenost Japanaca od vremena legendarnog cara Dimu.
Sasvim sigurni u svoj brdoviti arhipelag, ubedeni u posebnu zaštitu koju im je pružala njihova boginja sunca i bezbrojna druga božanstva — poznata pod nazivom kami, pravi obožavaoci prirode, jednostavni i jako razvijenog instinkta, Japanci su posedovali čvrstoću na koju nije mogao da utiče niko sa strane. Ni snažna budistička metafizika ili Konfucijeva etika nisu bile u stanju da je iskorene ili apsorbuju. Iz ovakvog naroda se u XI veku izdigla posebna vojnička klasa samuraja.

Samuraji nisu predstavljali trajnu oligarhiju istočnih protofašista, iako im se ovakav atribut, bez obzira na to što nije imao istorijskih osnova, može lako pridodati. Postoji način, u stvari, na koji bi se lako moglo tvrditi da su samuraji bili uzurpatori. Mnogo ranije, i pre nego što su mogli da polažu pravo bilo na koji deo vlasti u zemlji, za vreme takozvanog heianskog perioda, Japan je posedovao jednu od najprivlačnijih i najfinijih metropolskih civilizacija poznatih istoriji. Ona je nadživela generacije, ne dozvoljavajući nikakvo veće mešanje u poslove vlasti koja je bila u sigurnim rukama samuraja. S tim u vezi, Kina je pružala primer koji je heianski Japan svesrdno sledio.
Onog časa kada su samuraji postali neizbežni i stalni članovi vlade, mnogi od njih su tokom vremena stekli ponašanje i dostojanstvenost dvorske aristokratije, kojoj su oduzeli sve sem nominalne vlasti u državnoj administraciji. Ovaj proces je poznat u istoriji. Varvarin u bliskom kontaktu s boljima od sebe, pre ili kasnije, steći će nešto od njihovog sjaja, mada ne i one vrlo fine kulturne osobine. U vreme pada Rimskog Carstva, Goti i ostala plemena mogu poslužiti kao paralela ovom procesu. U slučaju Japana, ovaj proces je bio još produbljeniji sklapanjem brakova između moćnih ratničkih i carskih porodica. Ipak, to nije značilo da će samuraj dati celog sebe kako bi postigao savršenost naučnika ili umetnika, ukoliko bi time izgubio epitet čoveka koji ume da ratuje. Napredovanje u svakodnevnom životu mora da ide ukorak s vežbanjem u vojnim veštinama. Tako kaže i ratnička izreka: Zeitaku va teki da (Raskoš je neprijatelj).

Sastav ove ratničke klase se umnogome promenio za vreme građanskog rata od sredine XV do kraja XVI veka. Istoričar G. B. Šansom je istakao »da se sastav vladajuće klase u Japanu u potpunosti promenio do 1600. godine«. Ipak, bez obzira na sve promene, tradicija se održala. Oni koji su se u tom mračnom vremenu izdigli iz neznanja, vojnici-pešaci ili seljaci koji su postali poznati kapetani, bili su spremni da prihvate — svim srcem ili samo na rečima — način ponašanja i vladanja specifičan za samuraje. Tako se i pre XVII veka klasa samuraja stalno obnavljala. Čak i za vreme strogog društvenog sistema, za šogunata Tokugave, još u ranom XVII veku sve do sredine XIX, postojala su neka kretanja unutar i izvan redova samuraja. Ali tradicije su se održale, a kodeks je opstajao. Sve ovo je samuraja činilo velikim u sopstvenim očima, kao i u očima društva u celini.
Izmešani su mnogi religiozni, filozofski i estetski elementi ne bi li se pronašao duh »idealnog« samuraja. Prvenstveni imperativ bila je odanost jednom gospodaru, što je važilo i za ostala plemenska društva, a da se pri tome ne oseća poniženje pred onima koji tvrde da su na višim položajima. Ovom imperativu, snaga Konfucijeve doktrine dodala je još više — moglo bi se reći — čak biblijsku važnost. Odnos samuraja prema smrti bio je takođe veoma važan u njegovom načinu mišljenja. Smrt je bila »lakša od pera«, što ukazuje da je bio jak uticaj budizma. Budizam, i to posebno zen-budizam, odigrao je odlučujuću ulogu u uvežbavanju samuraja da vladaju sobom i da koriste oružje — mač, luk, koplje ili musketu. Zen je uveo i ritual ceremonije pijenja čaja, kao inspiraciju pre bitke i relaksaciju posle nje. Što se tiče obreda sepuku (uobičajeni naziv za hara-kiri), on je, verovatno, svoj izvor imao u šintoizmu. Kada je bio na vrhuncu svoje moći, stil života samuraja iz perioda Tokugava (1603—1867) dao je neke primere na polju umetnosti, koji su bili asketski i pomalo ograničeni, ali ne i manje vredni. Njegovi prethodnici iz ranijih perioda, za vreme epskih borbi u gempejskom ratu u XII veku, bili su, možda, živopisniji, ali i oni su mogli da prikažu, s vremena na vreme, kvalitete koji se odnose na domen umetnosti, kao i na sferu etike. Kada se razmatra psihološko ustrojstvo i organizaciona struktura samurajske klase, prirodno je potražiti ubedljive paralele u ostalim društvima. Jedna od njih odmah nas upućuje na evropske vitezove iz vremena feudalizma, na primer, za vladavine Anžuvinaca. Ipak, prema onome što znamo, vitez i samuraj se nikada nisu sreli, i verovatno da nisu ni znali da onaj drugi uopšte postoji. Ali pre nekih 400 godina, ovakav susret se ipak zbio između samuraja i članova evropske elite, modelirane prema dužnostima jedne ratničke klase - i njen osnivač je bio veliki vojskovođa.

»Družba Isusova«, takozvana »crkvena konjica«, bila je prilično uspešna nekoliko desetina godina po svom dolasku u jugozapadni Japan. Postoji veliki broj dokaza koji ukazuju da su jezuitski redovnici i japanski samuraji bili izuzetno upućeni jedni na druge, izražavajući obostrano poštovanje. Pohvale koje je za Japance izrekao Franjo Ksaverski, dobro su poznate: »Ne verujem da medu paganskim narodima možete naći nekog sličnog njima. Veoma su društveni, obično dobri i nezlonamerni, obuzeti svojom čašću, koju veličaju iznad svega... Imaju i jednu osobinu koja se ne može naći ni u jednom delu hrišćanstva.. . Bez obzira na to koliko je neki plemić siromašan, oni mu odaju istu čast, kao da je veoma bogat... Narod uveliko poštuje plemstvo, i po njihovom shvatanju, plemstvo je ponosno što služi gospodaru i ceni njegove naredbe. Stoga mislim da ovo nije posledica straha od kazne koju bi gospodar mogao izreći za nepoštovanje, nego je reč o gubitku časti, što bi doživeli ako ne bi ispunili njegovu želju«.

Treba posebno uočiti da Ksaverski pominje reč »čast« ni manje ni više nego tri puta u ovom kratkom odlomku. Bez obzira na blisku srodnost, ovaj koncept »časti« nije jednak pojmu »obraz«. Pojam »obraz« ima manju težinu od pojma »časti«, a u feudalnom Japanu oni izvan, kao i oni u okviru samurajskog reda — na primer, trgovci ili zanatlije, mogli su posedovati »obraz«, kao kvalitet koji se mogao uvećati, spasti ili izgubiti. S druge strane, čast je nešto više od toga, dodatak moralnom teretu koji svaki samuraj nosi sa sobom. Antropolozi se, izgleda, slažu da je japansko društvo bilo - i još je velikim delom, »stidljiva kultura«. Do današnjih dana, sasvim je uobičajeno da majka upozorava svoje dete da će ga svako ekscentrično ponašanje izložiti podsmehu okoline. Ona ima običaj da kaže: »Ako to uradiš, ljudi će ti se smejati«. Postoji razlika između ovog shvatanja i mnogo roditeljskog rezona na Zapadu, gde se često može čuti: »Ne obaziri se ako ti se ljudi smeju«, po kome čovek treba da sledi sopstvenu savest i da se ne osvrće na ono što kažu drugi.

Ovaj više zapadnjački odnos postojao je, u malom obimu, i u Japanu za vreme feudalizma, čak i medu nekim članovima ratničke klase. Drugim rečima, samurajska čast je poljuljala ideal ličnog integriteta i, još više, uključila slobodnu volju i primat individue. Kao što možemo videti, odanost jednom gospodaru nije zahtevala i slepu poslušnost u svakoj mogućoj situaciji. Prava odanost je mogla zahtevati protest pun poštovanja, ali i ozbiljan protest, koji se u ekstremnim slučajevima završavao obredom sepuku.
Postoje, takođe, mnogobrojni primeri nepoštovanja medu samurajima - corruptio optimi pessima (pokvarenost najboljih je gora od svih drugih) — kao što bi rekli jezuiti XVI veka. Ovi misionari, neustrašivi, jer su i sami imali vrlo visoko mišljenje o ratničkoj klasi među kojom su živeli, nisu se ustručavali da u svojim razgovorima citiraju detalje samurajskih izdajstava, osvetoljubivost i bezosećajnu surovost. Dok su rivalstvo u vojnim veštinama i hrabrost uzimane zdravo za gotovo, kao dva osnovna faktora u karakteru samuraja, bilo bi, naravno, pogrešno misliti da samuraji nisu radili ništa drugo sem što su se borili ili pripremali za bitku. Pre svega, oni su vekovima bili vladajuća klasa u Japanu, pa su time bili uključeni u nacionalnu i lokalnu administraciju na svim nivoima iznad seoskih. Ova administracija je takode bila veoma važna za samurajsku klasu. Nije bilo neophodno da običan čovek smatra vladu za ugnjetača, ali i u najboljim vremenima prema njoj se morao odnositi s dosta opreza. Savremeni japanski je »uljudan jezik«, ukrašen izrazima iz počasti, pun suvišnih reči, zbog okolišanja. Čovek se ne može odupreti osećanju da je sve ovo bilo potrebno u prošlosti kako se ne bi izbacila iz ravnoteže nestalna ćud ratnika, koji jaše pirinčanim poljima. Dugi mač, u isto vreme smrtonosan i predivan, zahtevao je svačiju pokornost. Kratki mač, simbol samoubistva, nametao je unutrašnje poštovanje.

Moglo se lako predvideti da će ova samouverena ratnička klasa izraziti želju da nauči vojne tehnike Zapada. Još je neobičnija predanost kojom se veliki broj samuraja, za poslednjih trideset godina XX veka, okrenuo raznovrsnim profesijama i trgovačkim aktivnostima karakterističnim za Zapad. Teško se moglo pretpostaviti, na početku XIX veka, da će japanski ratnik, s urođenim smislom za trgovinu, u stvari, za novac, ikada pomisliti da postane bankar, vlasnik fabrike ili trgovac. Ipak, samuraji su dokazali da su često bili uspešniji trgovci nego oni koji su u toj oblasti imali veliku tradiciju. Ovo kazuje da je postojao elemenat povratka na zemlju u karakteru mnogih samuraja. Ratnik se nije ustezao da zaradi novac kada se ta njegova aktivnost mogla opravdati kao građanska, tj. patriotska dužnost. Na kraju, evo dokaza da ovaj fenomen i nema neku veliku važnost. Iako je samurajska zajednica gajila japanski ultranacionalizam ovog veka, odlučnu, mada bezuspešnu opoziciju ovoga pokreta, koji je podržavala manjina socijalista, vodili su oni koji su i sami pripadali ovim tradicijama. Autentična priroda samuraja mnogo je složenija i paradoksalnija nego što to može prikazati jedan konvencionalni opis.

Samuraji i društvo [uredi - уреди]

Odnos između oca i sina u samurajskom društvu imao je istu osnovu kao u Rimskoj Imperiji, tj. ljubav koja se krila ispod grubosti. Izgleda da je osnovno osećanje ratnikovog sina bilo poštovanje pojačano strahom. U slučaju potrebe, na mladog čoveka se još u detinjstvu svaljivala sva težina odgovornosti, koju je jedva mogao da izdrži. Ma koliko mlad, dečak je mogao postati glava porodice u slučaju da otac umre. U doba građanskog rata muškarci su rano sazrevali, kao što ilustruje jedna čuvena priča iz XIV veka.
Poznati ratnik, Kusonoki Masašige, koga je potomstvo duboko poštovalo kao ideal odanog samuraja, pošao je u jednu bezizlaznu bitku, a pratio ga je njegov sin Masacura, za koga se pričalo da nije imao više od deset godina. Mnogi istoričari sada tvrde da je dečak bio mnogo stariji, ali kako Ivan Moriš kaže: »U proučavanju japanskog heroizma nije bitna autentičnost priče, nego njeno postojanje.« Pre nego što su stigli na bojno polje, otac je rekao Masacuri da se vrati kući i da se brine o majci. Kusonoki Masašige je nagovestio dečaku da bi mogao čuti vest o smrti svoga oca, što bi značilo da mora da ode u planine i da se tamo do poslednjeg daha bori protiv neprijatelja. Kao što je ratnik i predvideo, sve se okrenulo protiv njega, tako da je bio teško ranjen pre nego što je izvršio sepuku. Ovom poslednjem aktu Kusonoki Masacure prisustvovao je i njegov brat koji je izjavio pre nego što se ubio, da bi voleo da može da se rodi sedam puta kako bi uništio njihove neprijatelje. Pošto su sebi proburazili trbuhe, braća su jedan drugog proboli mačem i zajedno umrli. Posle nekog vremena, komandant neprijateljske vojske poslao je Kusonokijevu glavu njegovoj ženi. Dečak Masacura se povukao u drugu sobu, svukao se i pripremio se da se proburazi mačem koji mu je dao otac pre nego što su se rastali. I upravo kad je hteo da oštricu zabije u svoj trbuh, majka ga je pozvala i rekla mu da je njegova dužnost da ostane živ.

Tradicionalna japanska izreka kaže da su tri najveća životna fenomena: »vatra, zemljotres i otac«. Nema sumnje da je strah nestajao s detinjstvom, ali neki određeni stepen bojazni je uvek postojao. Obaveza prema roditelju nikada se u potpunosti nije mogla odužiti, čak se ni smrću taj odnos nije završavao. Ispred domaćeg kamidana (porodičnog oltara) članovi porodice su se ispovedali pokojnom ocu kao da je on tu stvarno ili duhovno prisutan. Ova ogromna i moćna moralna odanost sina prema ocu, koja, prema kodeksu samuraja, treba da ustupi mesto većoj obavezi ratnika prema svom gospodaru, veoma jasno pokazuje snagu i kvalitet ovih veza koje samuraja spajaju s njegovim feudalnim gospodarem. Klasično tumačenje značenja ove vrste odanosti predstavljeno je u knjizi Hagakure (Skriven medu lišćem), delu jednog od samuraja s feuda Nabešima na Kjušu, iz prvih godina XVIII veka. Delo odiše i poezijom i skučenim provincijalizmom, jer sve počinje i sve se završava na feudu Nabešima. Hagakure navodi da osnivač budizma ni Konfucije nikada nisu bili službovali na feudu Nabešima, pa se njihova učenja i ne slažu s tradicijama ove kuće. Drugim recima, samuraj koji služi daimja Nabešima, nema obaveze prema bilo kojoj religiji, osim da služi svom gospodaru.

»Gde god da smo, duboko u planini ili pokopani pod zemljom, bilo u koje vreme i bilo gde, naša je dužnost da štitimo interese našeg gospodara. Ovo je obaveza svakog Nabešima čoveka. To je kičma naše vere, nepromenljive i večite istine.

Nikada u svom životu nisam stavljao svoje iznad interesa mog gospodara. Čak i kad umrem, vratiću se u život sedam puta da čuvam kuću svog gospodara... Svakog jutra odluči se kako ćeš umreti. Svake večeri osveži svoje misli razmišljajući o smrti... Bušido, život ratnika, znači smrt

Treba napomenuti da su odanost i detinja pokornost jedini etički osnov po kome je dužnost prema ocu zamenjena dužnošću prema gospodaru. Ovo je bio dobar način da se spreči bilo kakav sukob između ova dva vrhunska moralna imperativa. Na primer, bio je opšte prihvaćen stav, ukoliko se samuraj suprotstavi svom gospodaru, dužnost njegovog sina je da podrži gospodara, čak i na štetu svog oca. Nekom čudnom logikom, sinovljevo ponašanje bi se tada shvatilo kao »najviši oblik detinje pokornosti«.

Izgleda da je Hagakure nalagalo slepu odanost samu po sebi. U stvari, bez obzira na to kako je bilo na Nabešima feudu, samuraj ne samo da je imao pravo nego mu je nalagala i dužnost da se usprotivi uvek kada je bio siguran da je potez njegovog gospodara nesmotren ili nepravičan. Ukoliko sva ubeđivanja ne bi pomogla, onda bi se s tim prestalo ili bi se završilo samoubistvom. Ovaj krajnji korak je predstavljao veoma snažnu sankciju, dovoljno jaku da uzdrma odlučnost svih, pa i najčvršćih i najtvrdoglavijih feudalnih gospodara. Ukoliko se samuraj ne bi usprotivio, odlučno, ali s punim poštovanjem, onda, kada bi se za to ukazala prilika, njegov stav bi se mogao protumačiti kao nelojalnost i moralni kukavičluk.

 

Žene, ljubav i vernost [uredi - уреди]

Sledeći citat dolazi iz poznatog dela »Onna Daigaku«, što se bukvalno prevodi kao »Veliki nauk za žene«, ali je možda bolje reći »Sve dužnosti žene«. »Pridi svom mužu kao da prilaziš nebesima, jer je sigurno da će, ukoliko ga povrediš, nebeska kazna tebe stići.« Veruje se da je pomenuto delo napisao naučnik Kaibara Eken (1630—1714). Novator velikog značaja, bio je osnivač medicinske botanike u Japanu. Kaibara je bio neodlučan, kritičan, pristalica neokonfucijanizma. Bio je u srećnom braku punih 45 godina, ali nije imao dece. Danas se smatra da je autor dela Onna Daigaku pre njegova žena nego Kaibara Eken. Po oštrom antifeminističkom tonu dela, ova činjenica može da zvuči čudno, ali jedno je sigurno - u Japanu iz perioda Tokugava, posebno u samurajskoj klasi, i žene su prihvatile sanđu, konfucijanistički princip »trostruke podčinjenosti«, koji je od žena zahtevao: potčinjavanje muževijevim roditeljima, mužu i najstarijem sinu. Moderni zapadni naučnici nazivaju Onna Daigaku, »Bušido za žene«. Zahtevi koji se postavljaju mladoj supruzi biće vrlo očigledni kada se navede sledeći pasus iz knjige:

»Žena nema samo jednog gospodara. Ona mora da gleda u svog muža kao u svog gospodara, i mora ga služiti, obožavati i poštovati, ne prkoseći mu i ne misleći površno o njemu. Najveća dužnost u životu žene je poslušnost. U razgovoru s mužem, njeno držanje i ponašanje mora biti ljubazno, ponizno i pomirljivo, a nikada mrzovoljno i tvrdoglavo, nikada grubo i agresivno. Sve ovo treba da bude prvenstvena briga žene... Žena uvek mora biti na oprezu i mora dobro paziti na svoje ponašanje. Ujutro mora rano ustajati, a uveče ići kasno na spavanje ... Kao što žena odgaja naslednike ne svojih roditelja, nego svekra i svekrve, tako mora poštovati više njih nego svoje roditelje i odnositi se prema njima s dužnim uvažavanjem. Njene posete rodnom domu treba da budu ređe posle njene udaje. Bez obzira na to koliko slugu ima, njena je dužnost da se ne izvlači od obaveza koje su joj namenjene. Ona mora šiti odeću za svekra i svekrvu, i pripremati im hranu. Prema mužu mora uvek biti predusretijiva, mora mu peglati odela, čistiti prostirke, podizati decu, prati sve što je prljavo, biti stalno prisutna u svom domaćinstvu, i nikada ne odlaziti izvan svog doma, osim ako to nije zaista neophodno ... Pet najtežih bolesti koje mogu uticati na ženin um su: neukrotivost, nezadovoljstvo, kleveta, ljubomora i glupost. Nema sumnje da ovih pet bolesti napadaju sedam ili osam od svakih deset žena, a iz njih se rađa inferiornost žene u odnosu na muškarca. Žena se od tih bolesti mora lečiti samokontrolom i samoubedivanjem. Kažu nam da je bio običaj naših predaka da se žensko dete, pošto se rodi, ostavi da leži na podu tri dana. I po ovome se vidi koliko je muškarac vezan s nebesima, a žena sa zemljom. Žena treba da nauči koliko je za nju neophodno, da se u svemu oslanja, pre svega, na svog muža i da bude zadovoljna što zauzima mesto pored njega ... Ako se žena ovako ponaša, njeni bračni odnosi biće harmonični i dugotrajni, a njeno domaćinstvo — slika mira i sklada.«

Ova pravila su bila deo nastavnog plana terakoja, ili hramova-škola za osnovno obrazovanje običnih ljudi. To naglašavanje drugostepenog statusa žene, posebno primetno u klasi samuraja, bilo je tipično za celokupno društvo. Izgleda da je samo neuka seljanka uživala slobodu da protivreči boljima od sebe. Važno je naglasiti da su s ukidanjem feudalizma sedamdesetih godina XIX veka, mnogo prosvećenija mišljenja počela da potkopavaju pravila i duh Onna Daigaku. Štaviše, ne treba zaboraviti da, ukoliko je zbog ovakvih propisa žena samuraja trpela i nepravdu i pokornost, ni život njenog muža (ukoliko se i on strogo pridržava svojih pravila), nije bio nimalo lakši. Koliko su ovi zahtevi bili spartanski, pokazuje i činjenica da je samuraj još kao dečak poučavan od oca da tri ljudske funkcije - uzimanje hrane, izlučivanje izmeta i polni čin, treba obaviti što je moguće brže, a svaka želja da se u ovim zadovoljstvima uživa, strogo je zabranjena.

Izgleda da psihologija čoveka uključuje i fenomen uzvraćanja tiranije. Čovek može, s pravom, pomisliti da je samuraj, pod težinom nametnutih obaveza i samodiscipline potražio neku vrstu oduška na taj način što je tiranisao svoju ženu. Jednako se i žena svetila kada je došlo vreme da joj snaha ude u kuću. Požrtvovane mlade supruge postaju prave svekrve-tirani.

O inferiornosti žene [uredi - уреди]

O inferiornosti žene nije se naročito glasno govorilo pre perioda Tokugava. Dok se inferiornost žene oduvek podrazumevala u konfucijanističkoj etici, sada je još dobila na snazi širokom propagandom neokonfuncjanističkih ideja XVII veka; ovaj trend još više su podstaknuli uslovi mirnog života sredinom tog stoleća. U ranijim, i nestabilnijim vremenima, od ratnikove žene se očekivalo da bude više nego samo kuvarica i majka. Mali broj ratnika se oženio izvan svoje klase. Kao ćerka samuraja, ona je morala da nauči da rukuje helebardom i da timari i vežba očevog konja. Takode su je učili kako da izvrši samoubistvo, presecanjem vratne arterije bodežom kai-ken ukoliko bi to bilo potrebno. Ove »veštine« nisu bile u potpunosti zaboravljene za vreme mira u periodu Tokugava, ali je potreba za njima bila manje naglašena. Zbog toga je uloga žene Tokugavinog samuraja, kao partnera koji se suočava s opasnošću, izbledela i postala zaista nepotrebna. S druge strane, za seljake, zanatlije i trgovce bilo je sasvim normalno da žena pomaže mužu u svakodnevnim poslovima. Stoga u ovim klasama u bračnom odnosu i nije bilo toliko nejednakosti kao u samurajskom društvu.

Na brak se u svim klasama gledalo kao na društvenu dužnost, na obavezu pri kojoj moraju pretegnuti interesi porodice nad pojedinačnim željama. U samurajskoj klasi, pre svega, društvena obaveza i interes porodice bili su od veoma velikog značaja. Ukoliko je stalež viši, i interesi porodice bili su veći. U slučaju daimja i njihovih glavnih savetnika, sistem alternativnog boravaka u Jedu uključivao je i dužu odvojenost muža od žene. Istina, idealno gledajući, po ulasku u brak uslediće ljubav pre ili kasnije. Izuzetno samopožrtvovanje i poslušnost žene razmekšali bi muža, i najvećeg despota. Istina je da se to često dešavalo, ali otvoreno priznati ove činjenice (osim nekim prećutnim znacima), smatralo se neprikladnim. Hvaliti svoju ženu značilo je hvaliti samog sebe, pa je to ujedno bilo i kršenje lepog ponašanja.

Sa stanovišta savremenog evropskog društva, većina samurajskih žena bila je potisnuta. U istoriji Zapada, reč »viteštvo« iako je etimološki vezano za reč »konj«, istovremeno je simbol galantnosti prema osobama suprotnog pola, što je imalo malo ili nimalo odraza u životu i shvatanju tipičnog samuraja. U njegovoj tradiciji, pre svega, nije uopšte postojala viteška borba u kojoj bi sudija bila žena i koja bi se odigravala u njenu čast ili po njenoj želji. Znači li to da na »putu samuraja« nije bilo mesta za romantičnu ljubav medu polovima? Tokom niza godina, stroga pravila naređivala su idealnom samuraju da se ne upušta u avanturu s nekom ženom. Samurajsko društvo nije bilo svet Gendija. Zaista, tokom dugog perioda Tokugava, roman Murasaki Šikibua smatran je razvratnim i opasnim. Ipak, u XVIII veku, ovo mišljenje nije bilo tako rasprostranjeno, pa je usledilo i ponovno ocenjivanje romana Genđi Monogatari; smatralo se da, bez obzira na površni erotizam, roman ipak sadrži moralne principe, ako je suditi po strogo estetskim kriterijumima. To je dokazivano, na primer, time da lotosov cvet cveta i u blatnjavim vodama, kao što i neka zabranjena ljubavna veza može da sadrži čistu lepotu i prefinjena osećanja. I sama činjenica da je ovako zrela kritička misao privukla školovane ljude, većinom samuraje, bila je znak da nema više stroge, didaktičke atmosfere, koja se obično vezivala za Tokugavinu vodeću klasu.

Grubi stoicizam, ukoliko izbegne one opasne staze do brutalnosti, može da izazove i tanana osećanja i da gaji posebno, iako neobjašnjivo, poštovanje za čežnju i druge potrebe ljudskog srca. Ninđo — ljudska osećanja, uzbudila su samuraje, u to možemo biti sigurni, više nego ostale ljude. Ali, za samuraja, više nego za bilo koga drugog, ninđo nije smeo da umanji njegovu odanost i obavezu. Jer, obaveza — giri uvek je bila imperativ koji je pokazivao jedini put kako da on svoje dužnosti (on) bar, delimično sprovede. Giri, kao što smo već videli, prvenstveno se vezuje za odnose samuraja prema svom gospodaru. Na drugom mestu je bio njegov odnos prema roditeljima, u kome je do izražaja dolazio i giri i on.
Po prirodi stvari, vrlo često je nastajao sukob između dužnosti i osećanja, između girl i ninđo, i u većini slučajeva može se sa sigurnošću pretpostaviti da je on rešen u korist girija, bez obzira na potrebe ljudskog srca. Ali, bilo je, naravno, i kritičnih situacija kada je ishod tog sukoba ostajao neizvestan neko vreme, ili je mogao da se pretvori u tragediju. Stoga nije čudno da je sukob između giri i ninđo bio tema mnogih drama i priča. Vrednosti girija i ninđa mogu se lepo izjednačiti, čak se može reći da se oni međusobno i dopunjuju. I više od toga, oni imaju, u najširem smislu, i jednu univerzalnu primenu: »Giri koji nije omekšan ninđom može izgledati nehuman: on poriče pravo individue da bude srećna na račun društva. Ninđo, ukoliko ga ne ograničava giri, ne samo da je popustljiv nego može, na kraju, da uništi ljudsko društvo«.

Samo obazrivost može naterati samuraja da bude uzdržan kad je u pitanju ninđo. Biti rastrzan između ljubavi i dužnosti predstavlja agoniju koju je teško izdržati. To su vrlo dobro znale žene samuraja i njihove majke. Pošto giri uvelu mora da nadvlada, bilo je najbolje tu borbu učiniti lakšom, pristajući na ninđo onoliko koliko je bilo potrebno za harmoniju u kući. Tako je u ženinoj potčinjenosti i pokornosti bilo duha rimske matrone - dura virum nutrix (stroge dadilje muškarca).

Hijerarhija samurajskih odnosa [uredi - уреди]

U hijerarhiji samurajskih odnosa, giri je ipak značio više od jednostavne reči »dužnost«. Dužnost ima, posle svega, nekakvo hladno, čak beživotno značenje. Ovog puta je faktoru romantičnosti, često odsutnom ili prećutkivanom u drugim odnosima, dozvoljeno da se pojavi na sceni. Nitobe govori o »čudnoj snazi i nežnosti prijateljstva između dva muškarca, o odnosu između braće čemu dodaje i romantičnu naklonost, nesumnjivo pojačanu odvajanjem polova u mladosti - i to odvajanjem koje je poricalo svaku prirodnu naklonost, priznavanu u zapadnom viteštvu«.
On dalje kaže: »Ja mogu ispuniti stranice japanskim verzijama priče o Demonu i Pitiji, ili Ahileju i Patroklu, ili da jezikom bušida pričam o vezama koje su bile isto toliko tužne kao i ona koja je vezivala Davida i Jonatana«. Skoro isto mišljenje je izrazila i Ćie Nakane, dobro poznati japanski antropolog. Ona tvrdi da »u Japanu nema ljubavne priče koja bi se po popularnosti mogla porediti s pričom o 47 ronina, jer ova ilustruje »poseban oblik idealnog ljudskog odnosa (uvek na relaciji superiorniji-inferiorniji), kako ga Japanci zamišljaju«. Ona takode komentariše da muškarci koji se nađu u takvoj vrsti odnosa »imaju malo osećanja za ženu ili dragu«; emocije samuraja »bile su u potpunosti potrošene na ljubav prema gospodaru«. Čini se da oni nisu ni imali potrebe za ljubavlju žene. Dr Nakane napominje da bi ovo moglo da bude prava priroda samurajskog mentaliteta .. .

Sigurno da u tome ima mnogo istine. Pri tom se, naravno postavlja pitanje homoseksualnosti, bila ona svesna ili nesvesna. Koliko mi znamo, homoseksualnost je bila, možda, rasprostranjena medu budističkim sveštenicima i njihovim pomoćnicima. Postoje mnoge priče o homoseksualnoj ljubavi u ovim krugovima za vrema perioda Muromaći (1339 — 1573), pa su u XVI veku evropski jezuiti i franjevci u Japanu zabeležili, zabrinuto i s negodovanjem, veliki broj homoseksualnih aktivnosti medu njihovim neprijateljima, budističkim sveštenicima. Ipak, homoseksualne aktivnosti nisu bile ograničene samo na hramove. Uostalom, u jednoj od svojih knjiga Ihara Saikaku, pisac iz XVII veka, veličao je ljubav muškaraca, više nego žena u samurajskoj klasi. Ali možda je on pisao u tom tonu kako bi se dodvorio vladi Cunajošija, tzv. »šoguna-psa«, koji je gajio veliku naklonost prema mladićima. U svakom slučaju, ogromna književna slava Ihara Saikakua oduvek je počivala na njegovoj veštini da prikaže život trgovaca i građana. Navodi se da je većina njegovih heroja-samuraja »predstavljena bez imalo kritičnosti ili humora ...« Nije poznato koliko je Saikaku bio u ličnom kontaktu sa samurajskom klasom. Svoje varošane opisao je do najsitnijih detalja, »dok njegovi samuraji izgledaju pomalo shematizovano«, a njihove ljubavne odnose gotovo uvek je prikazivao kao besprekornu odanost. Razumljivo je da je Saikakuov glavni cilj bio da udovolji samurajima, mada je sam verovao da samuraji zaista poseduju neke vrline nedostupne klasi trgovaca. Samuraji ljubavnici predstavljeni su po grčkim normama, kao ratnici koji preziru ljubav žena, ali su spremni da umru dokazujući nepokolebljivu ljubav prema drugom muškarcu. I sve ove priče završavale su se sepukuom (ritualnim samoubistvom) obojice mladih ljudi, »od kojih se svaki odlučio na taj čin da u očima onog drugog ne bi ispao manje požrtvovan.«

Ličnost samuraja [uredi - уреди]

Komentari koje daje profesor Donald Kin, uključuju dva bitna momenta za osvetljavanje ličnosti samuraja. Postojala su tumačenja, čak verovanja, da obični smrtnici ne mogu da shvate vrline samuraja, a pri tome je postojala i paralela s drevnom Grčkom. Da je Saikaku, majstor ironije u humora, hteo da naslika samuraja u idealizovanom obliku, bilo bi to kao da »sam sebi skače u usta«. Ali, to ne bi moralo isključivo da znači nedostatak poštovanja za one samuraje koji su zaista živeli po pravilima koja su sami sebi nametnuli. Ova pravila, koja je, nesumnjivo, poštovala manjina japanske moralne elite, izazivala su, pre svega, poštovanje. Niko, ma koliko bio cinik, nije mogao da porekne ispravnost tih pravila, jer su zahtevala određeni stepen samopožrtvovanja, koje je bilo iznad moči običnog čoveka. Društva koja su bila zadojena hrišćanskom tradicijom pokazivala su kontrast između ideala i stvarnosti. Samo oni zaista bezosećajni članovi ovih društava zaboravili su da odaju počast onima koji su pokušali da svoje živote dovedu u sklad s onim što je izloženo u »Besedi na gori«. Jer voleti svog neprijatelja i ponuditi mu prvo desni, pa levi obraz, značilo je izvršiti silan pritisak na psihu običnog čoveka. »Mi najviše moramo voleti naše potrebe onda kada ih spoznamo« - kontekst ove rečenice mogao bi da bude i Tenisonov dvor kralja Artura, ali se te reči mogu jednako primeniti i na feudalni Japan.

Paralela sa starom Grčkom je očigledna, mada je ne bi trebalo preuveličavati. Seišinteki-ai — »duhovna ljubav«, može se slobodno tumačiti kao »platonska ljubav«, a odanost japanskih ratnika njihovim feudalnim gospodarima, koja se svaki put iznova prikazivala kao pravilo i primer, mogla bi predstavljati osećanje koje nije dozvoljavalo gotovo nimalo rivalstva od strane ženskog pola. Nema sumnje da je navika, uz naklonost, vezivala samuraja za njegovu suprugu. Pošto se seksualna vernost muža nije smatrala nekom posebnom vrlinom, ljubakanje s kurtizanama, ukoliko je bilo lakomisleno i nerazmetljivo, smatralo se ni bolje ni gore nego kao jedan od oblika muške razonode. Ipak, ozbiljniji arbitri o samurajskoj etici, i na ovo zadovoljstvo, ukoliko je ono bilo samo popuštanje sebi, gledali su s omalovažavanjem. Kao i u grčkim gradovima-državama, na žene se u samurajskom društvu gledalo kao na potencijalne ili stvarne majke, ili kao na neku vrstu objekta koji pruža fizička zadovoljstva. Ali, ukoliko bi žena uspela da uznemiri muškarca — ma kakva ona bila — to bi se obično smatralo nedostojnom, čak i sramnom, nezgodom, čiji bi kraj mogao biti tragičan, izazvavši bar jedno ili dva samoubistva. Na takvo romantično zaljubljivanje gledalo se kao na giri-ninđo krizu neizmerljivih proporcija. Prema ovome, jasno je da u srcu mnogih samuraja nije bilo »nimalo mesta za ženu ili draganu«. Isto tako, verovatno je, mada se to ne može tvrditi, da su samuraji svih perioda imali vrlo malu potrebu da seišinteki-ai (»duhovnu ljubav«) spajaju s fizičkim seksualnim življenjem.

Ali u kakvom je odnosu bila duhovna ljubav između roditelja i sina? Videli smo da se odanost roditeljima smatrala nečim višim od prirodnog ljudskog instinkta; ta veza je bila etički imperativ, u stvari, manifestacija detinje odanosti, koja je na lestvici samurajskih dužnosti bila na drugom mestu. Podrazumeva se da su se obaveze sina prema ocu izražavale kroz njegovu ljubav i poslušnost. Što se tiče veze između sina i majke tokom njegovog života, izgleda da na ovaj odnos nije negativno uticalo pravilo da majka mora slušati sina kad on stigne u zrelo doba. Izgleda verovatno da je žena lakše podnosila svoju podređenost mužu s obzirom na jake veze između nje i njene dece. Ovo se posebno odnosi na sinove, jer ćerka posle udaje odlazi u kuću mladoženje. Briga za majku-udovicu i samoodricanje u takvim slučajevima imali su veliku važnost za samurajsku klasu, čak više nego i bilo u kom drugom delu društva. Hidejoši se prema svojoj staroj majci odnosio s bezgraničnom ljubavlju i pažnjom, trudeći se da s njom bude u stalnom kontaktu, bar u pismima, ako nije mogao da bude pored nje.

Zaista, ovaj oblik sinovlje odanosti, tj. briga o majci, mogao je čak da se oseti i na visokom položaju uprkos lojalnosti prema gospodaru. Najpoznatiji primer je naučnik-samuraj, Nake Todu (1608 — 1648), koji se obično smatra osnivačem Vang Jang-ming škole u Japanu. Vang Jang-ming škola neokonfucijanizma, poznata u Japanu kao Ojomei-gaku, prevazilazi neke oblike ponašanja, koje je vrlo precizno utvrdio Jamaga Soko i pristalice bušida, jer naglašava potrebu da se rečima iskaže akcija. Ono što savest diktira, mora se dokazati delima, a savest je glas neposrednog moralnog osećanja svakog čoveka. Savest je Nakea primorala da napusti službu kod svog daimja i da se vrati u svoje rodno mesto kako bi se starao o staroj majci. On je ostavio svoje dužnosti samuraja a da za to nije dobio odobrenje. Ovaj postupak ga je skupo stajao, ali su mu njegovi kritičari odobravali a pristalice tumačile kao nesebičan korak koji se zasnivao na određenom, neortodoksnom, filozofskom i moralnom načinu razmišljanja. Stoga on nije predstavljao slučaj giri-ninđo sukoba nego pre jednu vrstu girija.

 

Idealni samuraj [uredi - уреди]

Idealni samuraj, spreman da u svakom trenutku žrtvuje svoj život kako bi pokazao odanost, nije bio fanatik koji ne razmišlja. Jer, i pored sve težine spoljašnjih obaveza, koje su ga pritiskale, on nikada nije zaboravljao dužnost prema svojoj savesti. Ovo je posebno bilo izraženo u slučaju onih koji su prihvatili Ojomei gaku, učenje škole Vang Jang-ming, koja je posebno naglašavala intuiciju i važnost jedinstva verovanja i akcije. Ovde je naročit značaj pridavan instinktu samostalnog razmišljanja o stvarima, koji je, naravno, mogao dovesti do određene samostalnosti u mišljenju, kao kad je Nate Todu odlučio da se brine o svojoj majci. Ovo je bio jedan od razloga zbog kojeg je vlada Tokugave želela da se prema Ojomei gaku svi odnose s nepoverenjem. Iskreno verovanje u bilo koju veru, ma koliko ona na prvi pogled izgledala ortodoksno, moglo je jako da utiče na um samuraja. Dokaz za ovo su mnogobrojni ratnici sa Kjušua koji su se opredelili za hrišćanstvo i neverovatna hrabrost s kojom su mnogi od njih gledali mučeničkoj smrti u oči. Zbog toga, u praksi, Bakufu nije mogao da ograniči samurajsku klasu samo na jednu vrstu ideološke opredeljenosti, iako su, nesumnjivo, postojale zamašne mere spoljnjeg konformizma.

Ipak, 1837. godine, u Osaki se odigrao značajan prekid mira. Bio je to ustanak gladnih stanovnika koje je predvodio istaknuti samuraj-naučnik i bivši sudija, Ošio Heihaćiro. Pristalica Ojomei gaku, on je pošao na hodočašće u rodno mesto Nake Tođua, na obali jezera Biva. Prelazeći jezero, pri povratku, brod je zadesila oluja i učinilo se da će se Ošio utopiti. Razmišljajući o bliskoj smrti, Ošio je imao pred sobom viziju Vang Jang-minga. »Ovo mistično iskustvo na jezeru«, piše Ivan Moriš, »verovatno je podstaklo Ošija na potpunu emocionalnu predanost i pripremilo ga za završni čin i smrt na jedan način koji nikada ne bi mogao postići bilo kakvim razmišljanjem ili apstraktnim mudrovanjem«. Ošija su oduvek pamtili po tom njegovom »završnom činu«, koji je predstavljao njegov oružani ustanak protiv vlasti Bakufua. Inspirisalo ga je sažaljenje nad patnjom običnih ljudi u Osaki, koji su zbog loših žetvi i pogrešnog upravljanja gradom trpeli glad, a siromašniji su od nje čak i umirali. Pošto svojim protestom nije uspeo da razmekša neosetljivo srce poglavara gradske uprave, Ošio je prodao svoju biblioteku punu vrednih knjiga, kako bi tim novcem nahranio sirotinju i kupio oružje. U početku je izgledalo da će pobuna biti uspešna. Ali ubrzo, dok se Ošio borio protiv tlačitelja, Bakufu ga je progonio do u smrt. Ošio je završio u plamenu jedne kuće, u nekom zabitom selu, gde se naočigled svojih neprijatelja ubio, dok su zgrade oko njega nestajale u plamenu.

 

Revolucionarni pokret samuraja [uredi - уреди]

Ovde nije toliko važno govoriti o tragičnoj pobuni, koliko o činjenici da je ustanak smislio i poveo jedan samuraj. Staviše, on nije bio ronin bez porekla, nego cenjeni naučnik i bivši činovnik. Takode je važno pomenuti da je na njegovim zastavama za vreme pobune pisalo: »Spasimo narod!« To bi bilo isto kao da je englesku seljačku bunu predvodio jedan od kraljevih barona, a ne Vat Tajler i Džon Bol.
Ovo je samo jedan način gledanja na Ošijev ustanak. Veliki broj sadašnjih japanskih naučnika vide ga u ovakvom svetlu. Ali drugi, obazriviji, i možda verodostojniji, smatraju da se ustanak u Osaki 1837. godine teško može tumačiti kao pravi revolucionarni događaj. Tamo, izgleda, nije postojala velika želja da se društveno uređenje promeni. Što se tiče Ošija, ustanak je, u stvari, bio žestoki protest protiv nepodnošljivih uslova i kažnjavanje nemilosrdnih činovnika i pohlepnih trgovaca pirinčem. Ošio je pokazao svoju slobodoumnost i humanost, što i danas njegovom imenu daje nepomućeni sjaj. Možda je interesantno pomenuti da je on za vreme svoje službe otkrio i uništio tajno sastajalište hrišćana. Bilo kako bilo, Ošija je na taj nivo svesti dovelo učenje Ojomei gaku i njegov beskompromisni karakter, pun herojskog iako bespomoćnog revolta.
Pravi revolucionarni pokret samuraja ili bilo koje druge klase u feudalnom Japanu, iako shvatljiv, nije uopšte bio moguć, jer bi time automatski mogao da bude uključen jedan od njegovih ciljeva - uništenje carske porodice. S druge strane, bila bi to istinska revolucija, u pravom smislu reči. Šintoizam i carski rod bili su toliko međusobno isprepleteni da su postali stvarni sinonimi, pa bi totalna revolucija, u nedostatku ubacivanja novih vera sa strane, možda, samo nagovestila duhovni kolaps i nihilizam.

Katana (刀:かたな) je japanski naziv za mač. Koristi se za specifičnu vrstu oštrice zvanu daito, te se koristi od 1400-tih godina. To je zavijeni mač tradicionalno korišten od strane samuraja sa sječivom na vanjskoj strani oštrice. Mač se najčešće nosio sa wakizashiem (shoto), jednakim ali kraćim mačem. Isto tako se katana mogla nositi uz tanto, još manju ali gotovo isto oblikovanu oštricu. Ta dva oružja zajedno su se nazivali daisho, te su predstavljala moć i čast samuraja. Duga oštrica se koristila u otvorenoj borbi, dok se kraća oštrica koristila kao pomoćno oružje, za ubadanje, borbu na malim prostorima i seppuku, što je oblik ritualnog samoubojstva poznatiji kako hara - kiri. Katana se primarno koristi za siječenje, te je namijenjena za dvoručni hvat. Tradicionalno se nosi sa rubom okrenutim na gore.

S obzirom na opširnost ove materije najprije ću opisati i pokušati slikovno ilustrirati dijelove mača, te prikazati neke od varijacija pojedinih dijelova koje su zaista velike te uz određeno poznavanje omogućuju prepoznavanje proizvođača (kovača) te oštrice.

Djelovi katane [uredi - уреди]

Koshirae je pojam koji predstavlja opremu mača. Dakle sve osim same oštrice. Po pravilu, koshirae bi se trebala prikazivati sa tsukom na lijevoj strani. Ovaj običaj je nastao zbog činjenice da se mač ne može tako jednostavno izvući na ovaj način. Isto tako, za mirnih vremena, koshirae se sprema sa tsukom nalijevo, dok se za vrijeme rata tsuka nalazi desno (kako bi se mač uvijek mogao izvući). Riječ koshirae dolazi od riječi "koshirareru", koji se danas više ne koristi. Uglavnom se koristi "tsukuru", te oba izraza znače napraviti, stvoriti, proizvesti. Točniji naziv je "toso", koji otprilike znači namještaj mača. "Tosogu" je generalni naziv za dijelove dok "kanagu" označava metalne dijelove. "Gaiso su vanjski dijelovi, dok "toshin" predstavlja "tijelo" mača.

Dijelovi koshirae su:

• Kashira: "kapica" na kraju drške
• Fuchi: prsten iznad tsube
• Same - kawa: ražina koža oko drške
• Menuki: ornamenti na dršci (uglavnom ispod tsuka-ita)
• Tsuba: Štitnik
• Tsuka: drške
• Tsuka - maki: svileni omot na dršci (tsuka - ito, ito - maki)
• Habaki: klinasti ovratnik koji spriječava ispadanje mača iz korica te podupire neke dijelove u dršci
• Seppa: brtveni prsten iznad i ispod tsube
• Kozuka: maleni nož unutar sitnog "đepa" u koricama
• Kogai: šiljak za uređivanje kose koji se nalazu u đepu sa druge strane
• Wari - bashi: moetalni štapići
• Kuri - kata: "kuka" na koricama na koju se veže sageo
• Sageo: uže kojim se korica veže za pojas (obi)
• Koiguchi: otvor na koricama
• Kojiri: kraj korica ili posebna "kapica" koja se nalazi na kraju
• Kaishizuno: kukica koja spriječava nepoželjno micanje korica prilikom izvlačenja

Zbog izuzetnog značaja tsuba je dio mača koji ću opisati posebno. To je štitnik uglavnom ovalnog ili četvrtastog oblika koji se nalazi na kraju drške na raznim japanskim oružjima kao što su katana, tachi, wakizashi, tanto ili čak naginata. Tsuba pridonosi boljoj kontroli oružja (jer desni palac obično dodiruje tsubu), i zaštiti ruku. Tsube su uglavnom dekorirane, te danas imaju iznimnu kolekcionarsku vrijednost. Pravili su ih cijeli naraštaji majstora, čiji je jedini posao bila izrada samo tog jednog jedinog dijela. Većinom su obilno ukrašavane. Japanske obitelji samurajskih korijena ponekad imaju svoje familijarne grbove (mon) urezane u tsube. Mogu se naći izrađene od raznih metala i slitina, a ponajviše od željeza, čelika, bakra, bronce te materijala koji se u Japanu zove shakudo, te za njega u većini drugih jezika nema naziva. Riječ je o leguri zlata i bakra (96% bakra), koja se koristila zbog prekrasne tamne plavo - ljubičaste patine koja se nakon nekog vremena hvata na nju.

Važne napomene za japanske mačeve:

• tachi: nosi se oštricom prema dolje. Duljina nagase 70 - 80 cm.
• katana (uchigatana): nosi se oštricom prema gore. Kraća nego tachi. U ranijim vremenima, kada su oklopi bili lakši, te se više oslanjalo na luk i strijelu, tachi je bio lakši, te više izraženog koničnog oblika od drške do vrha, bio je zaobljeniji jer je imao manji boshi
• wakizashi: isti kako katana ali za otprilike trećinu kraći.
• tanto: uglavnom se smatralo da je duljine do 30,5 cm.

Djelovi oštrice [uredi - уреди]

• Kissaki: vrh oštrice, područje iznad yokote
• Yokote: mali greben pod praim kutem u odnosu na glavni greben (shinogi)
• Shinogi: greben sa obje strane oštrice. Proteže se od yakote, više uz hrbat (mune) nego uz ha
• Ha: kaljeni rub mača
• Hamon: konture granice između kaljenog ha i nekaljenog metala ostatka oštrice
• Boshi: konture dijela ha koji senalazi unutar kissakija
• Ji: područje između ha i shinogi
• Shinogiji: između shinogi i mune
• Mune: Hrbat oštrice (tupa strana)
• Munamachi: Usjek na hrptu koji definira početak nakago-a
• Hamachi: usjek po lokaciju suprotan munamachi-u
• Habakimoto: područje pokriveno habakiem
• Habaki: ovratnik između drške mača i oštrice koji se vidi kada je mač izvučen
• Nakago: nepolirani dio oštrice koji ulazi u dršku
• Yasurime: oznake na tangu koje stavljaju kovači ili škole radi prepoznavanja
• Mei: potpis (ako ga ima) na tangu. Kod tachia nalazi se na strani tanga okrenutoj od tijela kada je mač nošen nadolje. Kada se govori o katanama mei se nalazi na suprotnoj strani
• Nakagojiri: kraj tanga
• Mekugiana: rupica za mekugi
• Mekugi: kolčić koji drži tang u dršci
• Nagasa: duljina određena duljinom linije koja spaja vrh oštrice i munamachi
• Sori: krivulja definirana najvećom udaljenošću između nagase i mune-a
• Sakihaba: širina oštrice na yakote
• Motohaba: širina oštrice na habakiu. Izraz fumbari indicira da je oštrica značajnije šira na motohabi nego na sakihabi.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.